Iako u arhivima Beograda i Srbije postoje dokazi da je sva imovina srpskih veleposednika Savčić-Acovića sticana decenijama pre Drugog svetskog rata, glave ove porodice optužene su 1946. godine za ratno profiterstvo i saradnju sa okupatorom. Presudom iz 1946. braća Svetozar, LJubiša i Vojin Savčić su oterani na prinudni rad i robiju. Ogromna imovina koju su tokom života stekli prešla je „u ruke naroda“. Oduzeto im je i pravo na penziju koju su uplaćivali, a ostavljene im samo šupe, za nužni smeštaj. Ista sudbina snašla je i muža njihove sestre Jelice, inženjera Aleksandra Acovića.
– U Uredbi iz 1941. godine predsednik tadašnje vlade Milan Nedić nalaže radnu obavezu svim zdravim stanovnicima od 17 do 45. To je važilo kako za vlasnike preduzeća Savčić-Acovića, tako i za njihovih 38.000 zaposlenih. Ali, posle rata su za profitere proglašeni samo vlasnici, iako su radom firmi hranili i radnike – napominje za „Vesti“ Vladimir Lešić, unuk Vojina Savčića.
U ime naroda
Izvozna banka akcionara Savčić-Acovića je posle rata prešla u ruke partijskih funkcionera, iako je ministar finansija nove vlade, general Sreten Žujović 1946. godine potpisao da se zabranjuje privatna svojina u FNRJ, tvrdi Vladimir Lešić. Uz kopiju tog dokumenta, on poseduje i kopiju rešenja od 21. avgusta 1946. godine, takođe s potpisom ministra Žujovića. Tu stoji: „Odobravam osnivanje privatnog kreditnog preduzeća pod imenom Jugoslovenska izvozna i kreditna banka A.D. u Beogradu, na taj način što će se u ovu banku spojiti Beogradska zadruga, Izvozna banka, Jadransko-podunavska banka, Beogradska trgovačka banka“.
– Akcionari su bili Koča Popović, Moša Pijade, Petar Stambolić, sam general Žujović i familija Josipa Broza – navodi Lešić.
Zato što su pustili u pogon svoju fabriku cementa u Ralji, Savčići su kvalifikovani kao saradnici okupatora. Kako je stajalo u optužnici, taj cement je korišćen u gradnji bunkera i grudobrana za potrebe „kompletnog Trećeg rajha“.
– Naša porodica je optužena za profiterstvo jer je prodala deo Beočinske fabrike, iako postoji naredba Nedićeve vlade da to učine zato što se fabrika tada, 1942. godine, nalazila na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske. Vlada im je naložila i da otvore fabriku cementa u Ralji. Ali, posleratni sud je presudio da su Savčići to sami učinili i pored toga što je čak i komunistički poverenik za trgovinu pri Prometnoj banci potpisao izveštaj da je reč o nalogu okupatorskih vlasti – kaže Vladimir.
Novim vlastima braća Savčić i inženjer Acović ipak su bili potrebni jer su se obrazovani i iskusni stručnjaci u to vreme svećom tražili. Vojin Savčić je stigao do mesta tehničkog direktora građevinskog preduzeća „Delo“, današnjeg „Rada“, a inženjer Acović je rukovodiogradnjom hidrocentrale Kokin Brod i još nekoliko manjih hidrocentrala u Jugoslaviji.
– U radnoj karakteristici Aleksandru Acoviću pisalo je da je jedan od najvećih stručnjaka za tu oblast građevinarstva, ali da je prema svom poreklu klasni neprijatelj – ističe sagovornik „Vesti“.
Dok ne bude donesen Zakon o denacionalizaciji i restituciji, naslednici porodice Savčić-Acović mogu da podnesu samo zahtev za moralnu rehabilitaciju svojih predaka. U međuvremenu, njihovi naslednici iz SAD, ujaci sagovornika „Vesti“ koji žive u Hjustonu i čikagu, obavestili su svoje kongresmene i senatore da je železara u Smederevu, nekadašnji „Sartid“, koja je prodata američkoj kompaniji „Ju-Es stil“, deo njihovog nasledstva.
– Američko poslovodstvo u Srbiji reklo mi je da su za kupovinu „Sartida“ imali pristanak vlade Zorana đinđića gde im je rečeno da će država urediti odnose sa naslednicima Savčić-Acovića – kaže Vladimir. On savetuje svim naslednicima i vlasnicima oduzete imovine u dijaspori da svoje predstavnike u parlamentima Evrope, Australije i SAD upozore da jedino u Srbiji još nije izvršena restitucija. Ta imovina se besomučno rasprodaje sumnjivim biznismenima, dok će sav teret obeštećenja u obveznicama pasti na leđa građana Srbije.
