Naslednica predratne industrije obuće „Boston“ Ivanka Alander u Beogradu drži neobičan rekord. Od kada je njenoj porodici posle Drugog svetskog rata konfiskovana sva imovina, ona se čak 19 puta preseljavala. I danas živi kao podstanar. Zato je nedavno zatražila od uprave grada da se njoj i njenom sinu, kćeri i zetu da, makar na korišćenje, kuća njene porodice u centralnoj Jagićevoj ulici. Opštinari su je odbili, a Ivanka je u međuvremenu otkrila da ovo starinsko zdanje, zapravo, nikom ne pripada. Bar ne zvanično.
– Kuća mog dede Radomira Jokića i bake Perside u centru Beograda već celu godinu je prazna. U njoj je ranije bila poslovnica „Slavija banke“. Skupljajući dokumentaciju za prijavu oduzete imovine, otkrila sam da je posle sanacije banaka, ta kuća, jednostavno, iščezla iz evidencije gradskih poslovnih prostora. Jedno vreme je tu bila redakcija nedeljnika „Vreme“, ali je nemoguće saznati ko je ubirao novac od zakupa – kaže Ivanka za „Vesti“.
Smrt brža od vizije
Deda Ivanke Alander posle širenja proizvodnje obuće u Beogradu, želeo je da industrijalizuje celu Šumadiju.
– Radomir Jokić je od države tražio dozvolu da otvori fabrike cipela, gume i kaučuka u kragujevačkoj Topoli. Ali, ni ministri u Kraljevini Jugoslaviji po korupciji se nisu mnogo razlikovali od poratnih. Mom dedi su samo za izdavanje dozvole za fabriku tražili više novca nego što bi vredelo samo postrojenje. Kada je video da sa njima ne može da se izbori, dedu je pogodio infarkt. Umro je u 49. godini – kaže Ivanka Alander.
Za fabriku obuće „Boston“ u Bulevaru kralja Aleksandra zna se da je današnji vlasnik beogradsko javno preduzeće Poslovni prostor, a korisnik izvesni Beograđanin iz Nikšića. Uz pomoć arhivske dokumentacije Ivanka Alander sprema se da po donošenju Zakona o povraćaju imovine dokaže da je pravi osnivač i vlasnik velike imovine „Bostona“ njen rođeni deda, Radomir Jokić, a da je ona njegov jedini naslednik.
Kada je krajem 19. veka siromašni student Radomir Jokić otišao na studije u Beč, preko dana je učio, a noću zarađivao utovarujući ugalj na železničkoj stanici, zajedno sa dvanaestoricom svojih drugova. Po povratku u Beograd, on je sa bečkim „ortacima“ postao i ortak u pravom poslu. Otvorili su prvu fabriku šešira.
– Srbija je u to vreme još bila zemlja seljaka, a Beograd je imao svega oko 200.000 stanovnika. Nije bilo dovoljno gospode da bi posao sa šeširima mogao da opstane. Deda je zato osnovao fabriku obuće „Boston“ u Beogradu, u današnjem Bulevaru kralja Aleksandra – priča Ivanka. Fabrika se prostirala na 3.600 kvadratnih metara, u beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra 171. Imala je osam zgrada, od kojih danas postoji pet, i u njima se nalaze stanovi. Kao osnivač, Radomir Jokić je imao 88,4 odsto akcija fabrike, koju je proširio i sa osam hektara zemljišta u Rakovici. Posle smrti vlasnika „Bostona“, porodični posao je 1935. godine preuzela njegova žena Persida. Proširenje industrije ponovo je ometeno, ovoga puta ratom. Ali, porodica Jokić je 1945. godine proglašena za narodne neprijatelje. To je bilo dovoljno da im sledeće godine celokupna imovina bude konfiskovana.
Kumstvo sa kraljem
U jurnjavi za fabričkim dozvolama, Radomir Jokić je umro, a da nije želeo da iskoristi staro kumstvo koje ga je vezivalo sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem.
– Moj navrhded je buljubaša Petar Jokić, lični sekretar vožda Karađorđa. Sa njim je ratovao u 65 bitaka u Prvom srpskom ustanku, pa su se Petar i Karađorđe okumili. Zajedno su upravljali Topolom, tako što su je podelili. I njihovi su potomci bili bliski, sve do mog dede Radomira Jokića i kralja Aleksandra. Baba i deda su posebno cenili Aleksandrovu ženu, kraljicu Mariju. O njoj su pričali kao o dragoj i skromnoj ženi, koja je sama krpila čarape svojoj porodici – kaže Ivanka Alander.
– Rešenje o oduzimanju sastojalo se samo od „mišljenja“ izvesnog Milanovića, oficira Ozne, da imanje Jokića treba konfiskovati. Srpski veleposednici su listom stradali kao saradnici okupatora i ratni profiteri, iako je bilo poznato da je ratna vlada Milana Nedića svima zapretila streljanjem, ukoliko se ogluše o naredbu o radnoj obavezi – kaže Ivanka Alander. U Arhivu Srbije se čuva i ukaz o radnoj obavezi iz 1941. godine, gde se nalazi i najveći deo dokumentacije o imovini predratnih vlasnika.
