Izbeglička nedelja, vreme kada multikulturna Australija promoviše tradicionalne vrednosti svojih etničkih zajednica, obeležena je i u sidnejskom Liverpulu, gde veliki deo stanovništva čine i naši ljudi. Mesto održavanja, kao i obično, bila je pešačka zona u Mor ulici. Nastupio je jedan broj kulturno-umetničkih grupa ovdašnjih etničkih zajednica.
Organizatori su propustili da počnu na vreme i na samom mestu postave vidna obaveštenja o tome šta će se dešavati tog ponedeljka. To je, verujemo, bio i osnovni razlog što je tek mali broj gledalaca prisustvovao prvom delu programa.
Dani vedriji uz štrikanje
Danica Baković četiri godine radi u grupi srpskih žena.
– Većina nas ima rođake ovde, ali porodica je porodica, a druženje je druženje. Kuvamo, pletemo, vezemo, štrikamo…tako su dani vedriji.
Slika se, međutim, promenila nakon što su se začuli zvuci srpskih kola, a na scenu izašla folklorna grupa najmlađih članova srpske zajednice. NJihov nastup toplo je pozdravilo oko 150 posmatrača. Posle dečjeg 20-minutnog programa, nastupile su njihove mame i bake koje igraju u srpskoj foklornoj grupi žena-izbeglica.
Uporedo, članice grupe srpskih žena iz Liverpula izložile su na jednom od okolnih štandova i svoje ručne radove koje su ovde donele na prodaju.
Susreti rođaka i prijatelja
Događaj u Liverpulu bio je povod za međusobne susrete rođaka i prijatelja. Na jednom mestu zatičemo članove porodica Janković, Drače i Radmanović. NJihove devojčice igraju folklor, a ostali su došli, naravno da navijaju.
U toku programa nastupio je i hor bosanskih žena, koji vodi profesor Slađana Hodžić.
Iza štanda zatičemo i 74-godišnju Mandu Janković, koja kaže:
– Sve smo mi, naravno, kod kuće učile ručni rad još od detinjstva. Sada smo, od onoga što je bila naša domaća radinost, napravile zanimanje za grupu srpskih žena. Ja sam u grupi već šest godina i tu sam najstariji član, od njenog osnivanja.
Svesni činjenice da sve one žive od skromne državne penzije, pitamo je da li se može šta zaraditi od toga:
– Pa to sam ja, kao i druge, poklonila našoj zajednici. Nama je druženje najvažnije, naučila sam kod kuće na društvo i kad sam došla ovde u Australiju, to mi je jako nedostajalo.
Ove njene reči potvrđuje Tihomir LJubišić, socijalni radnik Srpskog pravoslavnog udruženja iz Kabramate. Podseća nas da su i prošli put, kada su srpske žene izlagale svoje radove na Vukovom saboru u Rosmoru, svu zaradu poklonile ovdašnjoj Zadužbini za srpski jezik. LJubišić je, inače, u Mur ulici, zajedno sa volonterom Jelenom LJujić, predstavnik Srpskog pravoslavnog udruženja za socijalni rad iz Kabramate, koje je i pripremilo ovaj nastup Srba na izbgeličkoj nedelji.
Milica Drča otkriva nam pravu suštinu njihovog druženja:
– Mi se sastajemo jednom nedeljno, sredom. Šta radimo? Pa pletemo torbice, nazuvke, heklamo… Većina onoga što uradimo nastane kod kuće. Organizujemo inače i zajedničke izlaske, idemo na izlete. A najviše – razgovaramo. Ovo nam, moglo bi se reći, produžava život.
Milica u Sidneju ima sina i snaju, a još jedan sin živi joj u Nemačkoj. Iščekuje jedan izuzetan događaj u porodici koji će joj, sigurni smo, još više pomoći u produženju života.
– Sada skoro snaja treba da se porodi, pa čekam tu sreću.
Božica Guša među liverpulskim ženama slovi kao jedna od osoba koja se posebno trudi da grupa dobije više članova.
– Pa zar nije bolje, kad imamo slobodnog vremena, da nešto korisno i uradimo, nego da džabe sedimo.
Primećujemo da su organizatori zakasnili, pa mnogi možda i ne znaju šta se dešava.
– Onda ćemo doći i drugi put – veli Božica.
Milka čubrić je dve godine u grupi. U Australiji je pet godina. Živi sama. Ovde su joj još dva sina, stanuju nedaleko od nje.
– Lane smo mi žene, baš za Dan izbeglica, išle na Menli. Mislim, lepo nam je, gde god budemo. Govorimo istim jezikom. Baš me Božica upoznala sa još nekoliko žena.
Smilja đurašinović ima najkraći staž u grupi. Tu je svega četiri meseca.
– Bila sam u Kanberi, pa sam se preselila u Sidnej. Prvi put u grupu me odvela kćerka, a onda sam počela sama da dolazim. Ovde nam je sad majka-domovina i treba da pomognemo sami sebi da u njoj nastavimo život. Mnogo je bolje ovako, nego da se sedi u četiri zida.
Bosa Kukić veli nam da se njihovi susreti ne svode samo na jednom nedeljno ili pri ovakvim, zvaničnim nastupima.
– Mi održavamo vezu preko cele nedelje. Običaj je da se posećujemo i kod kuća. Obilazimo bolesne. Kad se slavi dolazak unučeta ili dobijanje stana, onda skupimo malo novca međusobno, kupimo poklon i idemo na slavlje.
