Српска књижевница Гордана Павловић
(члан УКС-а и редован члан Матице српске)
НЕ ДАЈ ТИ БОЖЕ ШТО СЕ ИЗДРЖАТИ МОЖЕ!“
„Не дај ти Боже што се издржати може!“ изрека је коју су наши стари често говорили. Када наступи време да зло превагне и из људског бића изађе звер, остају огољене кости, лешеви, али и остају и преживели да сведоче о језивим страдањима и о томе шта све човек може издржати.
Страдање Срба у рату деведестих на подручју Босне и Херцеговине је наткрила сенка медијске пропаганде, коју су муслимани, подржани својим западним пријатељима, јако добро искористили и окренули за своју добробит. Али космичка правда, мада споро, увек пронађе свој пут и обелодани истину.
Захваљујући сведоцима, који су смогли снаге да испричају преживљено, Комитету за прикупљање података и писању штампе, откривени су језиви злочини почињени над Србима у Каменици и Гостовићима код Завидовића од стране муџахедина…
Већ на самом почетку рата 1992. године у Босну је из Бахреина, Катара, Ирана, Турске, Саудијске Арабије, Пакистана, Алжира, Авганистана и других исламских земаља пристигао велики број „светих ратника“. Већина њих је припадала терористичкој групи „Ал Мухаџирун“. Под директним надзором Алије Изетбеговића и сарадника, распоређени су у МОС (Муслиманске одбрамбене снаге) и њихов главни задатак је поред ратовања био и ширење ислама кроз изворно тумачење Курана, уз строго придржавање свих правила, међу становништвом. По свирепости и начинима мучења и убијања крвавим словима је остала уписана јединица „Ел муџахедин“, која је имала логоре у Каменици и Гостовићима.
28.децембра 1992.године, Изетбеговићеви радикални исламисти и муџахедини напали су село Биоча код Илијаша. Несрећна Рада Драгичевић је преживела, иако је пуцано у њу, и касније причала о страхоти која се десила. У кућу су јој упали „Алахови ратници“ и чврсто је држали да гледа како јој силују деветогодишњу кћерку Мирјану. Јадна девојчица је дозивала мајку, док је била свесна, а потом занемела. Мајка јој није могла помоћи. Кад су се „заситили“ пуцали су у дете, па у Раду. Муко мајчинска, туго дечија…А шта је дете било криво?
Заробљени припадници Војске Републике Српске одвођени су у Гостовиће и Каменицу, где су муџахедини имали своје кампове под шаторима. Држали су их у полусрушеној кући, без крова, у нељудским условима. Замотане главе и покривеног лица, изводили су Србе, наређивали да клекну и тукли металним шипкама по леђима и врату. Често су се од силине ударца шипке кривиле, па су их исправљали чекићима, али одустајали нису. Заробљенима су везивали жицу око ногу, врата, руку, стављали на лице и прикључивали на трансформатор. Од јачине бола, проузрокованог струјним ударом, људи су се падали у несвест. Чим би дошли себи мучење би се настављало. Батињање је било непрестано, а храну и воду им нису давали по неколико дана. Понекада би им донели парче бајатог хлеба и посипали водом по глави, да тако утоле жеђ. Изводили су Србе, везивали им ноге гуменим цревом и пуштали ваздух у њега, тако да се оно затезало и наносило страховите болове. Поред јаука, чуло се и пуцање костију…
Психички су се поигравали са заробљеницима тако што би их по највећем сунцу изводили да се „сунчају“, непомично леже на оближњем игралишту, док их они немилосрдно пребијају.
„Свети ратници“ су стално стављали заробљенима ножеве под грло, претили клањем, изводили напоље и бесно витлали сабљама и ножевима, наносећи им посекотине, уз шутирање и ударце. Приносили су су им одсечену српску главу уз речи:
–„Љуби брата!“, да би потом ту исту главу обесили о куку на зид, у соби где су били Срби.
Сатима су терали заробљене војнике војске Републике Српске да стоје и гледају у сунце, док их они ударају дрвеним палицама и кабловима…
Убијенима су ножем уцртавали месец и звезду на челу.
У кампове су доводили и жене, Српкиње, над којима су се дивљачки иживљавали, тукли, засецали ножевиме кожу по грудима, леђима, уз повике:“Алаху екбер“ (Алах је највећи).
Они који су „имали више среће“ да преживе тортуру, после неког времена су муслимански војници водили у КПД Зеница, где је било око 2000 Срба. Један број њих је спаљен у пећима Железаре Зеница. Ту ни пепео не остаје…
Колико су зла направили говоре речи Али Хамада, бившег официра Ал Каиде и командира чете у одреду „Ел муџахедин” :
“ Највећи број убистава извршио је Египћанин Абу Мина, официр задужен за безбедност и специјалне задатке у одреду „Ел Муџахедин”. Мина је људе убијао моторном тестером и великим ножем. Он је убијао заробљене Србе у Завидовићима. Пред постројеним муџахединима он је Србима секао главе секиром и великим ножем… Секао је живе људе моторном тестером, наређивао нам да набијамо заробљенике на колац и да их остављамо да умру у најгорим мукама…“
Своја зверства су снимали и правили видео касете, које су једно време могле да се добију у Дому културе Завидовићи…
О деловању јединице „Ел муџахедин“ потпредседник ФБиХ Мирсад Кебо поднео је документацију Тужилаштву БиХ, где се наводи и да су „Алахови ратници“ заробили 60 српских војника, којима су после стравичних мучења у кампу Гостовићи, одсекли главе и слали их за Иран и Сарајево!!! Сва зверства су снимали видео-камером. Једно време те видео-касете су могле да се изнајме у Дому културе у Завидовићима.
За злочине јединице „Ел муџахедин“ одговарао је Расим Делић, командант Главног штаба Армије БиХ и добио целе три године! Праведно, нема шта!
Иначе, нико други нити је оптужен, нити је сносио последице за почињене злочине.
Муџахедини остадоше у Босни, поженише се и живе и даље као да ништа није било. Остадоше у Босни и обезглављена тела Срба…
Срби који су били у логорима у Каменици и Гостовићима, живе са последицама преживљеног, као инвалиди, са боловима и у телу и у души…
1997.године у рејону Стог ексхумирано је 17 тела, од којих 13 без главе.
Време пролази, али ране не зарастају. Породице погинулих и несталих очајнички покушавају да сазнају где су тела њихових најмилијих, да их бар достојно сахране. Од 1670 несталих, само њих 300 је до сада идентификовано…
Крваве руке владара из сенке, политичара и злочинаца муџахедина не могу опрати све воде овога света. Проговориле су шуме Озрена, прошапутала земља у Каменици и Гостовићима, заплакала је Босна крвавим сузама, испливала истина на обале босанских река…
Надам се да ће бити снаге, воље и разумевања да се нађу сви остаци убијених Срба од стране муџахедина, да се одржи опело, молитва за покој душа, да нам се не би догодило да понављамо изреку: „Не дај ти Боже што се издржати може!“
https://www.facebook.com/jadovno1941
Filed under: AKTUELNO, Literatura, Srpske Novine, Vesti
