Posle velikog oktobarskog preokreta Jugoslavija se vrtoglavom brzinom vratila na svetsku pozornicu. Prve poteze nove jugoslovenske diplomatije pratili su aplauzi i velika ocekivanja. Beograd je ponovo postao – svet, a ministar spoljnih poslova Goran Svilanovic, uz saveznog predsednika Koštunicu, politicar kome je najbrže rasla popularnost… Ti medeni meseci ocigledno su prošli: idilicne impresije najšire javnosti narušio je sada vec opozvani ambasador SRJ u Vašingtonu Milan St. Protic svojim nimalo laskavim izjavama. Bio je to povod da se oglase i neki smireniji analiticari i bolji poznavaoci prilika u našoj diplomatiji, pa razgovor za „Vreme“ sa ministrom inostranih poslova Goranom Svilanovicem pocinjemo pitanjem koliko su opravdane primedbe da je, posle povratka u svet na velika vrata, sada u našoj spoljnoj politici došlo do zastoja, konfuzije, a u našim diplomatskim predstavništvima i u SMIP-u i do svojevrsnog haosa. Primedbe idu od toga da se u SMIP-u ništa nije promenilo, do toga da se naša diplomatija našla u rukama amatera…
SVILANOVIC: Ne mogu da prihvatim ocene o haosu i konfuziji. Ja sam u ovu kucu ušao 7. novembra 2000. Nisam doveo nikakav veliki tim, sa mnom su došle šefica kabineta Maja Tasic i Maja Vukojicic, koja je zadužena za kontakte s javnošcu. Vec u tom prelaznom periodu, kada su zabeleženi prvi medunarodni uspesi, poceli smo i s promenama u samom SMIP-u, koji je inace godinama trpeo posledice ne samo zanemarivanja i deprofesionalizacije vec i zloupotreba.
Za novog generalnog sekretara ministarstva došao je Dušan Lazic, iskusni diplomata, koji je pocetkom devedesetih dao ostavku, onog trenutka kada se više nije slagao sa spoljnom politikom Slobodana Miloševica. Pošto se povukao, Lazic je bio veoma aktivan u Forumu za medunarodne odnose i u drugim nevladinim organizacijama. Posle promena, novi glavni pravni savetnik SMIP-a postao je profesor Tibor Varadi, jedan od naših najpoznatijih pravnih strucnjaka, koji vec godinama predaje u SAD.
U mom najužem timu sada su Vesna Petrovic, koja je šef mog kabineta, inace dugogodišnji borac za ljudska prava i izvršni direktor Beogradskog centra za ljudska prava, kao i Vladimir đeric, moj savetnik, koji se u SAD i Nemackoj specijalizovao u oblasti medunarodnog prava, a koji je u novembru prošle godine došao iz inostranstva da mi pomogne. Novi ljudi u SMIP-u su, na primer, i Vladimir Vereš, bivši zamenik direktora Centra za strategijske studije i jedan od naših najboljih poznavalaca Rusije, Branko Milinkovic, naš novi ambasador u OEBS-u, inace ekspert za ovu organizaciju.
Trenutno sprovodimo veliki projekat modernizacije Ministarstva inostranih poslova. U tome dobijamo znatnu pomoc od švajcarske vlade: kompjuterizovali smo pravnu službu, organizovali kurseve za diplomate, nastojimo da komunikaciju sa ambasadama ucinimo efikasnijom i jeftinijom. Cilj nam je da SMIP dode na nivo najmodernijih ministarstava u svetu.
Što se tice kadrova, promenjeni su gotovo svi nacelnici odeljenja, direktori službi i direkcija, šefovi sektora. Moram da kažem da sam veoma zadovoljan kako smo ovaj deo posla uradili i kako su se ljudi snašli u novim ulogama. Ministarstvo inostranih poslova je velika kuca: ima oko 1400 zaposlenih, ukupan broj bi trebalo da bude manji, vec smo smanjili broj službenika u misijama… S druge strane, postoji potreba da još veci broj novih ljudi dode u SMIP. Mislim da treba privuci mladu generaciju, ljude do 35 godina koji svojim znanjem i talentom zaslužuju da budu tu, ali zato što se nisu slagali sa Miloševicevom politikom nisu hteli da udu u diplomatiju.
„VREME“: I prethodna vlast se borila za duše mladih: kažu da je u Ministarstvo inostranih poslova primljen veliki broj mladih, proverenih kadrova SPS-a i JUL-a…
Tacno. Mi želimo da izmenimo situaciju: upravo se završava konkurs za prijem više desetina ljudi do 35 godina, a raspisan je i konkurs za prijem pripravnika. Problem je što tim mladim, obrazovanim, sposobnim ljudima koje bih ja voleo ovde da vidim ne možemo da ponudimo atraktivne plate, kao na primer, da otvoreno kažem, politicke partije ili nevladine organizacije. To je veliki problem i važi za celokupnu saveznu administraciju, gde ni ljudi na rukovodecim funkcijama nemaju plate vece od 300–400 DM. Bez ozbira na to, trudili smo se da u naše diplomatske misije idu i ljudi izvan Ministarstva, ali i najiskusnije i najbolje diplomate. U SMIP je došao veliki broj strucnjaka iz instituta, iz javnog života.
Istovremeno se cuju kritike da se ne koriste dovoljno iskustva i znanje naših starijih, u svetu uglednih i cenjenih diplomata, da se u važne misije šalju apsolutni amateri koji nemaju mnogo veze ni sa domacom ni sa medunarodnom politikom…
Da, to je ta „kvaka“! Celom svetu se ne može ugoditi. To ne važi samo za Ministarstvo inostranih poslova. Nevolja je samo što je ovde, u diplomatiji, sve uocljivije: Ministarstvo je kao crvena jabuka koja je svima jako zanimljiva i privlacna. Pogledajte istraživanja javnog mnjenja: jedna od kritika na racuna DOS-a koja se permanentno pojavljuje jeste utisak javnosti da se ne dogada ništa drugo nego da se samo neko negde rasporeduje! Dakle, prvo su išle primedbe da je u misijama suviše ljudi van ove kuce, a sad da ih je isuviše iz ove kuce! Bilo je komentara da nas u inostranstvu predstavljaju ljudi koji ne mare dovoljno za nacionalne interese Srba, do opaski da je medu imenovanima isuviše nacionalista… Svi, pre svega u DOS-u, moraju da shvate da na izborima ni pre ni posle 5. oktobra nije pobedila nijedna pojedinacna partija, nego smo pobedili svi zajedno. DOS je, nažalost, ili na srecu, vrlo raznolika koalicija i sve te razlike vide se pre svega u personalnim rešenjima. U diplomatiji je to možda daleko vidljivije nego recimo u pravosudu ili poljoprivredi. Ja sam naucio da živim sa tim primedbama i zaista pokušavam da se fokusiram na mesta koja su izuzetno važna.
Kao što je na primer Vašington…
Jeste, Milan Protic je bio moj izbor i veoma mi je žao što se taj njegov mandat ovako okoncao…
Ne cini li vam se da je zvanicno obrazloženje o povlacenju donekle neprimereno? I posle svih strela, pa i nepristojnog tona, koje je uputio i na vaš racun, vi porucujete da u Vašingtonu želite da vidite coveka koji je kao Milan St. Protic! Da li ste u medijima tacno interpretirani?
Jesam. Ja mislim na politicku poruku koju nosi Milan Protic: on jeste nova Srbija, on jeste imao veoma visok politicki profil i veliki politicki rejting. Milan i ja smo i do sada bili, a nadam se da ce tako biti i ubuduce, na istoj politickoj strani, da cemo se naci na istoj strani kada je u pitanju brži tempo ekonomskih promena, tempo izgradnje institucija…
Ali njegova glavna mantra je i dalje antikomunizam?!
Gradanski savez Srbije nije, naravno, ono što je Nova Srbija u kojoj je on bio, ali smo bili i prijatelji i na istoj strani kada je u pitanju Miloševic. Ja nisam ministar GSS-a, ja sam ministar DOS-a, i imam razumevanja i zastupam sve boje DOS-a, kao i partije koju vodim. Druga je tema komunizam–antikomunizam. Moja je teza da se ne može sve u Srbiji objasniti komunizmom. Na toj paroli se ne mogu dobiti izbori, ali to jeste bila i sada je važna politicka poruka.
Kako odgovarate na kritike da SRJ zapravo nema zvanicno definisanu spoljnu politiku, da se o tome ne vodi rasprava ni u rukovodstvu DOS-a, ni u parlamentu, ni u institutima, pa ni u javnosti…
Mislim da te primedbe ne stoje: naša politika je od samog pocetka kristalno jasna: da se vratimo u medunarodnu zajednicu, da se integrišemo u Evropu, i da što pre budemo primljeni u okvire Evropske unije, da postanemo njen clan. Naši ljudi ne smeju da zaborave da se tu ne radi samo o parama, jer integracija u Evropu podrazumeva da cemo radikalno izmeniti ovu zemlju, da cemo reformisati pravosude, policiju, vojsku, ekonomiju, poljoprivredu… Takode, od prvog dana naš prioritet su i dobri odnosi sa susedima, i mislim da se to polako ostvaruje.
U meduvremenu, došlo je i do velikih promena u regionu…
Kada je 5. oktobra došlo do velike promene u našoj zemlji, imali smo stabilnu vladu u Rumuniji, veoma naprednu Madarsku, stabilnu vladu u Bugarskoj, stabilnu vladu u Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, i Albaniji. Danas, 24. avgusta, kad mi razgovaramo, situacija se uveliko promenila: Madarska ide u susret izborima, u Rumuniji je došlo do velikih promena (imali su predsednicke izbore), Bugarska je tek juce izašla iz izbora, u Makedoniji – rat… U Albaniji je, srecom, posle izbora došlo do dalje stabilizacije, i mislim da ce Albanija i dalje imati konstruktivnu ulogu. U BiH imamo potpuno novu vladu, u Hrvatskoj je vlada pod velikim udarima nacionalista zbog saradnje sa Haškim sudom… Dakle, okolnosti u kojima se mi nalazimo danas su mnogo lošije nego što su bile 5. oktobra: ceo region je onda izgledao drugacije, a u meduvremenu je ceo region, na izvestan nacin, otišao pola koraka unazad. Ipak, nadam se da ce kroz nekoliko meseci to izgledati bolje, da ce ove nove vlade izgledati stabilnije nego što su sada.
Treci prioritet spoljne politike Jugoslavije jeste nastojanje da imamo balansiran odnos sa velikim silama, sa Evropskom unijom, SAD, sa Rusijom i sa Kinom…. To nije lako postici. Moram da kažem da su posete SAD u kojima smo bili predsednik savezne države, republicke vlade i ja mnogo doprinele poboljšanju odnosa.
Bilo je i primedbi…
Jeste, zašto idem u Ameriku a Olbrajtova ima još dve nedelje mandata… Medutim, posle te posete ukinute su sankcije vlade SAD prema nama, SAD su povoljno definisale svoju politiku prema nama: demokratska Crna Gora u okviru demokratske Jugoslavije. To su bili direktni rezultati. I tako je bilo posle svake posete Vašingtonu, Briselu, Njujorku: bio je to svaki put – korak napred. Posebno je znacajna poseta Koštunice SAD koja je predstavila šefa države – šefu države. Mislim da u javnosti nije dovoljno naglašeno da dugo godina nije došlo do susreta šefova SAD i Jugoslavije. Posle te posete mislim da je obostrani utisak bio vrlo pozitivan. Dodao bih da je nedavno prvi put ponudena i saradnja izmedu vojske SAD i Vojske Jugoslavije… Poslednja preostala sankcija prema Jugoslaviji, na uvoz oružja, trebalo bi da bude ukinuta za par nedelja.
Mnogo se ovde nagada o tome koliki rejting koji od naših politicara uživa u Vašingtonu…
Mislim da zvanicni Vašington smatra, kad su u pitanju naši politicari, bilo na saveznom bilo na republickom nivou, da su to politicari koji žele približavanje Americi i koji žele reforme u našoj zemlji. Mislim da je to pristojna definicija. Medu nama naravno postoje mnoge politicke razlike, ali ovo je zajednicki imenitelj.
Kad govorimo o balansiranoj saradnji, treba istaci da ne zapostavljamo ni Rusiju i Kinu, koje su naši važni partneri. Mislim da treba naglasiti da je kineski ministar bio ovde, da je potpredsednik Vlade Labus bio u Kini, ja sam bio u Rusiji, ovde su bili Putin, Ivanov… Bila je ovde i ministarka Japana, što se takode dugo godina nije dogodilo… Sve to ilustruje da smo mnogo uradili.
Šta kažete na prigovore da u parlamentu nema rasprave o našoj spoljnoj politici?
Dogovorio sam se sa gospodinom Micunovicem da na jednoj od prvih sledecih sednica Parlamenta podnesem ekspoze o onome što smo do sada uradili i o našoj daljoj spoljno-politickoj strategiji. Doista, vreme je da kao vlada podnesemo izveštaj da se vidi šta smo uradili, pogotovo u oblasti u kojoj smo najviše postigli, a to je spoljna politika. Parlament je pravo mesto za raspravu o našoj spoljnoj politici.
