U skoro pola veka dugu americku pricu porodice Selak stalo je gotovo sve što može stati u životnu pricu o uspehu, usponu i zadovoljstvu na novom tlu, sa koga se kretalo od nule i stizalo do zvezdanih visina. Ali, gospodin Martin Selak radije bi da sa nama podeli onu istinsku ljudsku pricu ove šestoclane porodice koja je i posle 47 godina zauvek vezana za zemlju svog porekla, za tradiciju, kulturu i jezik, pre svega za njene ljude.
Ovaj uspešni biznismen, inženjer mašinstva, ponosni otac cetvoro dece, uvek naglašava da je njegov najveci uspeh to što je citava porodica ostala verna svom imenu i tradiciji.
– Ja jesam americki državljanin, dvoje moje dece je rodeno ovde, ali ni ja ni oni nikada ne smemo zaboraviti ko smo, odakle poticemo i cemu moramo nameniti svoj život – naglašava svoju vezanost za stari kraj.
Prva kompanija
Sve je krenulo 1956. godine, kada je sa suprugom i dve kcerke stigao u NJujork. Zatim su se rodili još jedna kcerka i sin, i odiseja je pocela.
– Nije bilo jednostavno u to vreme u NJujorku. Nismo imali mnogo prijatelja, ja sam radio teške manuelne poslove, krecio, popravljao… Onda sam dobio zaposlenje na Politehnickom institutu u Bruklinu. Bio je to centar za doktorante i naucnike u poslovima vojnog vazduhoplovstva. Ja sam 1961. godine dobio i državljanstvo i mogucnost da radim na kopiranju važnih dokumenata, gde me je upoznao i dekan fakulteta, kada sam štampao teze i radove jednog profesora koji je spremao prezentaciju za americki Kongres. Posle dva dana dobio sam poziv za sastanak sa dekanom, koji mi je rekao da je video moje sposobnosti i nameru da nastavim školovanje, rekavši da ce mi Institut obezbediti uslove.
Neraskidive veze sa otadžbinom
Martin Selak ne uspeva da zadrži suze dok prica o Glini i Jasenovcu i 35 zaklanih iz njegove familije. Secanja ce zauvek biti sveža i bolna. – Zato je moj najveci uspeh moja porodica i cinjenica da moja deca imaju ljubav prema otadžbini. Moji najsrecniji dani su bili pre dve godine kada sam sa sinom, koji je roden ovde, otišao u Beograd, gde je on na Univerzitetu govorio na cistom srpskom jeziku. I tada je bilo suza, ali radosnica, jer to je meni dokaz da je moj život imao smisla. Decu smo ucili ljubavi i poštovanju za svakoga, ali najpre za zemlju iz koje dolazimo. I danas pratim šta se tamo dešava. Raduje me vest da je Kolin Pauel, makar nakratko, svratio u Beograd, to mora biti dobar znak i dobra vest. Vreme je da naš narod živi bolje.
I ja sam se našao u šoku. U Beogradu sam završio tri godine Pravnog fakulteta i nikada nisam bio zainteresovan za egzaktne nauke, ali sam odlucio da se školujem za mašinskog inženjera. I, možete zamisliti, sa mojim nakardnim engleskim jezikom i mojim totalnim nepoznavanjem tehnicke materije, sa kakvim sam se izazovima susreo. Na srecu, svi profesori su mi mnogo pomagali. Posle tri godine sam dobio diplomu i odatle je krenulo. Tada sam otišao u graficku industriju, otvorile su mi se mogucnosti, postao sam samouveren i vec tada sam poceo da radim na nekim izumima. Tada sam napravio prvi patent za ubacivanje koverata u ofsetnu mašinu, što je cetvorostruko ubrzalo proizvodnju.
Bila je to 1966, a šest godina kasnije otvorio je svoju prvu kompaniju „Selak Graphics“. Nažalost, 1972. godina je bila godina recesije i zapoceti biznis je bio pred bankrotstvom.
– Na srecu, jedna firma iz Cikaga se ponudila da otkupi moju kompaniju, pod uslovom da za njih radim pet godina, kao inženjer-dizajner. Prešli smo u Cikago krajem 1973. godine, a vec 1977. sam otvorio svoju kompaniju „Astro Machine Corporation“.
Patentirao 17 izuma
Martin Selak je do danas patentirao 17 izuma, baveci se i dalje štamparskim poslovima, radeci za velike i ugledne americke firme. U kompaniji, koja ima 50 zaposlenih, rade sin i dve kcerke.
– Nikada se necu penzionisati, kome treba penzija. Ja sam živ dok radim. I dok sam vezan za naše ljude i našu zemlju. Ja duboko verujem da onaj ko se stidi svoga porekla i svoje nacije nije ni dostojan da bude njen predstavnik. Ja cenim i volim Ameriku, tu su moja deca i moje sve, ali moja otadžbina je zauvek u mom srcu. Ovih dana sam dobio vest da mi je Udruženje patentnih inženjera Srbije dodelio plaketu „Tesla-Pupin“ i izabralo me za pocasnog predsednika udruženja. Naša porodicna Fondacija Selak je izdvojila 50.000 dolara i bice pokrovitelj mladim talentovanim studentima tehnike u njihovom školovanju. I to su prava zadovoljstva. Bice ustanovljena i nagrada „Martin Selak“ za najboljeg studenta. Pa, recite mi, zar to nije velika sreca za jednog malog, obicnog Martina Selaka? To je moj narod, moja otadžbina.
