Deca vole čokoladu, a vole i odrasli. To što deca vole čokoladu ne treba posebno naglašavati, ali u ovom slučaju neophodno je posebno istaći ljubav odraslih prema čokoladi. Tu tvrdnju ovako objašnjava Ilija Miki Vujović, potpredsednik udruženja Kozara iz pariskog predgrađa Montrej, u metropoli Francuske poznat kao „svetski prvak za dijasporske humanitarne akcije“:
– Kao i svake godine, za Novu godinu i naše velike verske praznike Božić i Vaskrs, mi u Parizu prikupljamo slatke poklone za bolesnu decu koja se leče u Institutu za majku i dete u Beogradu. Sad su nam na redu zimski paketići. Naravno da bi svako dete i svaki đačić poslali slatkiše teško obolelim vršnjacima, ali im u pomoć moraju priskočiti odrasli koji u džepu i tašnama drže novčanike. Dakle, roditelji, bake i deke, pomislite na to kako i vi volite čokoladu, hajde, čokolade koje najviše volite – kupite i upakujte, pa posredstvom vaše dece i unučadi i učiteljica u dopunskim školama ili direktno na sabirnu adresu namenite malim bolesnicima.
Ne može se desiti da Miki zaboravi neki od gore navedenih praznika.
– Ne što ne smem da zaboravim, nego ne smem nimalo da zakasnim. Za prikupljane slatkih poklona treba vremena. Desi se da na to zaborave neki roditelj, bake i deke, pa ih treba podsećati, a osvedočio sam se, to najbolje urade učitelji u našim dopunskim školama. I zaista je malo reči kojima bih im se zahvalio – nastavlja Miki.
Učiteljica za primer
Blaženka Trivunčić je šefica ili koordinator za naše nastavnike. Čim joj se Miki obratio, momentalno je sve razumela, dodatna objašnjena nisu bila potrebna. A, Blaženka je to činila i činiće i ubuduće, isto će preneti i nedavno pristiglim nastavnicama:
– Nazvala sam to časom ili akcijom o humanosti. Mislim da se od malih nogu treba učiti dobročinstvima, treba se ugledati na primere, naučiti videti i shvatiti koliko je važno kad čovek pomogne čoveku. Moram priznati da se takav pristup deci mnogo dopada, pa ne samo da donesu čokolade i bombone, već veoma rado crtaju i pišu, sami osmisle poruke i želje za ozdravljenje i sve to ubace u svoje paketiće. Uvek imam utisak da to čine sa iskrenom dečjom ljubavlju i da u svaku čokoladu i kesu bombona, u svaki crtež ili pesmicu koju su sami sastavili, ubace i pregršt svojih poljubaca – prezadovoljna pariskim đacima govori Blaženka.
A Miki uvek na čelu kolone. Obiđe školice, porazgovara sa učiteljima, gde god sretne nekog roditelja – prozbori mu poneku porukicu, ode i u srpske restorane, i u prodavnice, pa ko hoće – da, a ko neće, nada se Miki – daće drugi put.
– Mi u Francuskoj imamo najbolji primer u Udruženju Solidarnost za Kosovo. Osnovali su ga Francuzi, Francuzi skupljaju i šalju pomoć, udružen sa svojim zemljacima čuda je napravio Arno Gujon. Sve su brojniji i postali su sunce Kosova, oni su svetlo, vera i optimističan pogled u budućnost hrišćanima na tom nesigurnom tlu. Mislim da se svi dijasporci moraju ugledati na pratioce Arnoa Gujona. Dakle, odnosi se to i na roditelje, bake i deke i sve naše dečice. Zato ih pozivam: pomislite na male bolesnike i obradujte ih – poručuje Miki.
Da donesemo osmeh
U Institutu za majku i dete leže deca sa svih prostora bivše Jugoslavije. Tu se ne gleda na narode, narodnosti i veru, već samo na ublažavanje bolova i mogućnost izlečenja mališana koji prolaze kroz svakojake medicinske torture, kojim su injekcije i lekovi češći od dnevnih obroka. Na koje se, takođe, lepe strašne hemoterapije, koji ne idu u vrtiće i parkove, ne voze bicikle i trotinete, ne kupuju Mekdonaldse i sladolede, a koji su, možda, i zaboravili da se smeju.
– Tu smo mi, malo da im pomognemo. Treba videti koliko se obraduju šarenim slatkim paketićima, čike i tete lekari im, uprkos propisanim lekarskim tretmanima, dopuste da se malo oslade, a posebno je dirljivo posmatrati kako kroz ručice po ko zna koliko puta prevrnu zlatne i srebrne staniole tražeći da izviri čokolada ili kad razgledaju bradate Deda Mrazeve i još svakojake đinđuvije, a u svakoj je želja za ozdravljenje. Jeste, u njih uđe novogodišnja i božićna radost, kao i u svu decu sveta – razrađuje Miki.
On voli da pomogne, a voleo bi i da naša dijaspora iz celog sveta pomaže.
– Rasuti smo svugde i svugde ima dobrih ljudi. Može se organizovati i prevoz, zaposleni iz redakcije „Vesti“ dočekaće svaku pošiljku i proslediti je namenjenim. Voleo bih da pročitam kako su zemljaci iz Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije i drugih zemalja uradili ovo što mi u Parizu činimo skoro dve decenije. Potrebno je samo malo dobre volje, a pretpostavljam da u svakome od nas postoji ljubav prema deci i matici. I, požurite, dečja radost je nestrpljiva – zaključuje neumorni Miki.
Kontakt za dostavu slatkiša
Zborno mesto za čokolade, crteže i pisane pesmice, ubačene slikovnice ili igračkice, paketiće je:
Putna agencija Voyages Rada, 11 avenue de la Republique 75011 Paris, Tel. 01 47 000 999.
Teta Rada i čika Mićo Aleksić, kao i njihove „desne ruke“ Vikica i Ivana, dočekaće svaki paketić sa osmehom. Prikupljene i sabrane paketiće dostaviće i učiteljice, a u nastavku će ih vozači autobusa Fudeks dopremiti do Beograda, gde će poklone za bolesne mališane dočekati zaposleni u redakciji „Vesti“, pa ih na maloj bolničkoj svečanosti uručiti deci i sve će to opisati u reportaži koju će moći, na strani našeg Humanitarnog mosta, pročitati svi darovaoci.
Veliki junaci
– Na Institutu su smešteni i mali bolesnici koji ne ustaju iz kreveta, koji su nepokretni ili priključeni na aparate. Na žalost, takvi bolesnici ne mogu da prisustvuju maloj svečnosti podele paketića, pa im se donesu u sobu, smeste uz njihovo uzglavlje. Srce da pukne svakome ko gleda tu sliku, ali se i tad ta deca nasmeše. Oni su veliki junaci – ocenjuje Miki.
Чланак Ne smemo zakasniti се појављује прво на Vesti online.
