Sve organizacije kubure sa finansijama, naši ljudi neće da daju novac za uspešno funkcionisanje tih srpskih biroa, smatraju da je korisnije taj novac potrošiti na nekom drugom mestu, pomoći nekome
Matica se pre nekoliko decenija odnosila prema dijaspori kao prema otpadnicima. Nešto od toga je negde ostalo u podsvesti. Istina, danas se stvari menjaju, ali u matici još nema pravog nacionalnog programa i osmišljene nacionalne politike već dominira partijski interes. To otežava saradnju sa dijasporom, jer Srbi u svetu ne znaju koje političke pravce treba slediti u nacionalnom interesu bez obzira na partijsku pripadnost.
Lične i kolektivne dileme zagraničnih Srba koje na ovaj način iznosi dr Predrag Banić, vrhunski urolog i hirurg iz Lozane – Sarajlija koji je od skoro tri decenije od četiri, koliko je u Švajcarskoj, na čelu privatne lekarske prakse u gradu, specifičnom kada se povede reč o visokom tehnološkom nivou u medicini – samo su glasna razmišljanja jednog od retkih intelektualaca u srpskim etničkim organizacijama u Evropi. Za razliku od mnogih učenih i pametnih sunarodnika koji se hvale svojom otuđenošću od otadžbine čuvenom izjavom „ne družim se sa Srbima”, ovaj specijalista koji se pročuo po svojim rezultatima u lečenju muškog steriliteta, dometima u urološkoj hirurgiji i angažmanu u lečenju tumora bešike i prostate, a zauzima i ugledno mesto spoljneg saradnika Univerzitetske klinike u Lozani gde radi sa specijalizantima, dugo je tražio način kako da se uključi u borbu za očuvanje nacionalnog identiteta i uspostavi dublju kopču sa svojim korenima. Procenio je da, iako je u Evropi, najveće šanse daje jedna američka etnička organizacija – Kongres srpskog ujedinjenja iz Vašingtona.
– Shvatio sam da je cilj te organizacije da Srbija krene putem razvijenih društava ostvariv jedino kroz veliku organizaciju sa solidnom finansijskom bazom i dovoljno velikim ljudskim potencijalima. U Evropi toga nije bilo i zato sam se priključio američkim Srbima, prvo na nivou Švajcarske, a onda i šire kako bismo i ovde u Evropi krenuli da radimo slično njima u Americi. Ali nas je rat okrenuo u drugom pravcu. Od ideje da se više borimo na ekonomskom planu morali smo da bijemo bitku za preživljavanje – objašnjava svoje razloge.
Naš sagovornik podseća na još jedno pravilo koje nije vezano samo za dijasporu na evropskom tlu: u ratnom periodu energija u dijaspori je bila ogromna, a kada je sve okončano ta volja i entuzijazam su oslabili, pa je i srpska dijaspora u Švajcarskoj počela da oboljeva od onih bolesti koje su karakterisatične za srpske zajednice na Starom kontinentu.
– Sve organizacije kubure sa finansijama, naši ljudi neće da daju novac za uspešno funkcionisanje tih srpskih biroa, smatraju da je korisnije taj novac potrošiti na nekom drugom mestu, pomoći nekome. Svest naših ljudi o organizovanju nije na nivou recimo Jevreja ili Grka, koji su recimo fantastično organizovani u Švajcarskoj – veli dr Banić.
Tako je recimo jedan bogati Grk zaveštao tamošnjoj grčkoj zajednici velelepnu zgradu, grčka crkvena opština u Lozani raspolaže sa stanovima koje rentira i tako obezbeđuje sredstva neophodna za ostvarivanje nacionalnih zadataka Grka u rasejanju.
– Naši ljudi ne smeju da zaborave da prolazimo kroz krizni period srpstva – upozorava naš sagovornik, dodajući da su intelektualci retki u prvim redovima srpske dijaspore što je i te kako od uticaja.
Kao stručnjak koji je najveći deo svoje profesionalne bioografije ispisao u Švajcarskoj, dr Banić u toj oblasti vidi i mogućnost da nešto pomogne na esnafskom povezivanju.
– Na klinikama u Švajcarskoj je vrlo visok tehnološki nivo, rade se najsloženije operacije sa robotima, to je posebno u Lozani specifičnost kakva nije karakteristična za druge zapadnoevropske zemlje – ističe, sugerišući bržu i efikasniju zakonsku regulativu za privatnu praksu u Srbiji, kako bi se zaštitio i pacijent i dobar lekar, a obeshrabrili oni koji koriste domaći Eldorado za profitiranje na kratkim stazama
– Imamo sposobne ljude u inostranstvu koji bi odmah mogli da se uključe u srpsku ekonomiju. Važno je da obe strane imaju interes, jer to zanima prvenstveno mlađi svet koji razmišlja na drugačiji način. Dražava mora da pokaže da je otvorena za to. Naši poslovni ljudi spremni su da ovde tolerišu više nego stranci, iz emotuvnih i porodičnih razloga, zato bi njima morali da damo prednost. Specifičnost dijaspore treba da se uvažava, ali ne želimo ništa što već drugi nisu primenili. Samo da prilagodimo našim uslovima – zaključuje dr Predrag Banić.
