Nebojša Bogdanović je rođen u Tuzli, živeo je u Beogradu, Vašingtonu, a od 2005. godine stanovnik je Firence. Nekadašnji je đak Trinaeste beogradske gimnazije i diplomac Odseka za slikarstvo Fakulteta likovnih umetnosti u Begradu. Kao stipendista Italijanskog instituta za kulturu završio je specijalističke studije Akademije likovnih umetnosti u Firenci.
On je i profesor slikanja i crtanja, i art-terapeut i licencirani turistički vodič. Možda ipak, pre svega, čovek koji je, tek pošto je otišao daleko, jasnije sagledao život, svoje poreklo, istoriju, i u drugačijem okruženju upoznao nove dimenzije ljudske humanosti i solidarnosti.
„Ja živim u Firenci. To je grad gde je još 1244. godine osnovano najstarije građansko bratstvo čiji je cilj da pomažu svoje sugrađane. I dan danas Firenca okuplja stotine bratstava, znači tu je centar, i ta tradicija solidarnosti i dalje živi. Ja poznajem ljude iz Firence, oko mene, i mlađe i starije, koji učestvuju u pomoći zajednici. Recimo jedan moj vršnjak koji je jako uspešan arhitekta, a interesantno je da živi sa jednom našom devojkom, dizajnerkom iz Pančeva, svaki četvrtak naveče vozi kola hitne pomoći. Mnogo je takvih primera. Nažalost, kod nas se to izgubilo a deo je i naše tradicije“, kaže Nebojša za RTS.
Šta vam je Italija donela, a da vam zaista znači u životu, a šta vam nedostaje iz Srbije?
„Da krenemo od toga da živim u zemlji u kojoj se nalazi više od polovine svega onoga što UNESKO poznaje kao kulturno nasleđe čovečanstva. To je sigurno ne mala stvar za nekog ko se bavi umetnošću. Zatim kulinarska kultura, pa i susret sa različitostima je nešto što nam nudi dobru priliku da upoznamo druge, ali i da bolje sagledamo sebe“, kaže Bogdanović.
Kako jedan Srbin slavi slavu u Italiji?
„Pa interesantno je da ovaj Srbin slavi slavu zahvaljujući jednom Italijanu. Ja sam jedan od onih Srba gde se slavljenje slave izgubilo za dve generacije. A počeo sam da slavim Svete vrače Kozmu i Damjana tek u Firenci, i to nakon što sam u Zočištu, sa ocem Benediktom, koji je srce asocijacije Amići di Dečani, bio na neki način podstaknut da ponovo slavim ono što su svi moji preci, otkada smo hirišćani, slavili. I evo, već par godina, u Firenci sve masovnije 14. novembra obeležavam slavu. To je onako jako svečan i za mene bitan dan. To je na neki način i promocija naše tradicije i kulture, u Italiji.“
Kao i u većini drugih zemalja, srpska intelektualna dijaspora u Italiji ima problem sa organizovanošću, zbog čega uticaj srpske zajednice nije u skladu sa njenim potencijalom.
„Mislim da su mnogo organizovaniji ljudi koji su tamo od 70-ih, 80-ih, 90-ih, a to su najčešće oni oji su se preselili u bogatije zapadne zemlje da rade neke jednostavnije poslove. To nije slučaj sa mojom generacijom koja već u nekim slučajevim zauzima bitna mesta sa kojih bi sigurno svi mogli da učine mnogo više. Evo primera iz moje školske klupe, iz XIII beogradske gimnazije – dve godine sam sedeo sa jednim drugarom, dve sa drugim. Prvi je u Briselu, drugi je u Kanadi, obojica su intelektualci. Sa Fakulteta likovnih umetnosti, gde sam studirao, mnogo je ljudi isto tako otišlo u inostranstvo. Ljudi sa kojima sam se družio u Beogradu, iz raznoraznih oblasti, rasuti su po svetu i bez ikakve dileme umrežavanje i zajednički rad bi mogao da učini mnogo više“, zaključuje Bogdanović.
