www.dverisrpske.com Objavljeno: 12. 04. 2006
Mučni pregovori koji su u toku imaju valjda samo taj smisao da pronađu Srbina koji će nešto da potpiše. Jer bez toga sve je nelegalna legalizacija sukcesivnog genocida učinjenog nad srpskim narodom u 20. veku, otimačina i okupacija, i podleže istorijskoj reviziji.
Ponekad se čini da su sve priče o Kosovu i Metohiji ispričane. Ostalo je samo svedočenje.
Danas je srpski narod, kao i mnogo puta u svojoj istoriji, pred, u svojoj jednostavnosti, strahovitom dilemom: kome će se privoleti carstvu? Da li da se prepusti istorijskoj napasti (Brana Petrović) koja uvek iznova kidiše na naš kućni prag, i preda svoje teritorije bez borbe, ili da se suprotstavi sili od ovoga sveta, verujući da postoji jača sila koja nije od ovoga sveta i koja nam može pomoći da bude ono što naizled biti ne može u ovom času, a to je da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu Srbije.
Ima li u ovome išta novo od opredeljenja Svetoga Kneza do danas? Razmislimo kada je i koliko nakon Kosovske bitke ova Sveta zemlja bila u srpskim rukama. Valjda samo tri godine: od 1912. do 1915. Pre toga je 5 vekova bila pod turskom okupacijom, a posle toga se nalazila u sastavu Kraljevine Jugoslavije, Socijalističke federativne republike Jugoslavije i Savezne republike Jugoslavije. čak i famozna Rezolucija 1244 definiše Kosovo i Metohiju kao deo SRJ koja je u međuvremenu nestala sa političke karte sveta.
Za sve to vreme dok je srpska državotvornost razarana, na teritorijama srpskog naroda i na zločinima protiv njega, stvarane su nove nacije i države. Ali savremeni, postmoderni svet ne interesuje istorija, niti srpska priča o istorijskom pravu na Kosovo i Metohiju.
Problem Kosova i Metohije je, dakle, istovremeno problem srpske državnosti koje nema, problem slabašne Matice koja to sve više nije i neorganizovanog Rasejanja koje preti da postane naša jedina stvarnost. Kako onda u vremenu kada su urušene sve naše nacionalne institucije sačuvati Kosovo i Metohiju?
Sve po zaslugama
Pravo pitanje glasi: da li smo mi Kosovo i Metohiju zaslužili? Naši preci sigurno jesu. Evo šta o Prvom balkanskom ratu piše poznati srpski pesnik Sima Pandurović u svojim sećanjima: Mobilizacija srpske vojske bila je gotova za jedan dan. Javilo se više obveznika no što je bilo upisano. U rat se je pošlo kao na svadbu. Preko sto vozova polazilo je dnevno na Jug. Primeri heroizma, požrtvovanja i patriotizma iz tih dana mnogobrojni su. Osvajajući Bitolj vojnici su gazili vodu do pojasa pevajući narodnu pesmu iz ovoga kraja. Osvajajući Prilep, grad Kraljevića Marka, oni su išli napred ne slušajući komandu i njihova želja da se pokažu dostojni svojih drevnih predaka ostala je nepobediva. Kad je prvi bataljon naših trupa došao do Kosova, komandant se okrenuo vojnicima s rečima: Junaci, ovo je Kosovo. I svi vojnici kao jedan skinuli su kape, klekli i poljubili zemlju. (Književnost, 1964, god. 19, br. 10, str. 321-322)
Koliko nas je danas spremno da napravi i najmanju ličnu žrtvu i krene u najobičniju humanitarnu misiju ili pokloničko putovanje na Kosovo i Metohiju, da ovde ne pominjemo poziv na vojnu obavezu? Naši preci koji su Kosovo i Metohiju sanjali svaki dan, i o tome svakodnevno učili svoju decu, postavljajući pred njih samo taj zadatak povratka na Svetu zemlju, dočekali su oslobođenje. Šta mi danas sanjamo i šta učimo decu? Da li svako srpsko novorođenče sa majčinim mlekom čuje i priču o Kosovu i Metohiji, ili sluša neke druge priče? Da to možda nije zastareo vid vaspitanja, neka teška hrana za našu savremenu decu, neki potpuno nemoderan pristup sreći na ovome svetu? čemu se onda nadamo? Da će neko drugi umesto nas braniti i odbraniti našu teritoriju? Da će se neprijatelj povući sa fronta? Da će prestati da napreduje u našu pozadinu? Da je vreme ratovanja prošlo? Da nam je vojska nepotrebna? Da će se sve to nekako samo po sebi srediti, samo me nemoj dirati u mom malom svetu u kome ne želim više da čujem ni reč o tom prokletom srpskom pitanju?
Šta je sa našim narodom? Da li je umoran od svih poraza u poslednjih 15 godina? Da li treba da prođe nekoliko generacija da se obnovi životna nada, optimizam i samopregor u Srbalja?
Ko je izgubljen: mi ili Kosovo i Metohija?
Po čudesnoj Božijoj matematici trebalo je da nam se sve ovo desi da bismo probudili vlastito interesovanje za Kosovo i Metohiju. Tzv. izgubljeno Kosovo i Metohija danas privlače više nego kada smo nad njim imali celovit suverenitet. Mi, zapravo izgubljeni, danas tamo pronalazimo svoju dušu. I, gle čuda: srpska omladina danas hrli na Kosovo i Metohiju, u naše tamošnje svetinje, kuda ih nije vodila niti jedna ekskurzija u mirnodopska, tzv. srećna vremena. Šta traže oni tamo i šta nalaze? Tamo daleko, gde ćuti raspeti Bog (Milan Rakić) se krije jedan životni smisao i ideal koji je mnogo veći od onih prolaznih vrednosti koje nam se danas nude.
Ali kako da sačuvamo Svetu zemlju? Kosovo i Metohija se mogu čuvati jedino u Zavetu (sećanju, pamćenju, delanju, prenošenju i očekivanju). Sve vladavine od ovoga sveta su prolazne, svi novi svetski poretci se ispostave kao kule od karata, a isto pitanje se postavi ponovo. Hoće li biti nekoga da sačeka taj dan, zavisi samo od nas. Jer na nama je šta učimo našu decu i kakve im ideale zadajemo.
Živeti Kosovo
Ostalo je samo svedočenje. Ne samo na Kosovu i Metohiji, već svuda gde se Srbi nalaze. Najteže je, naravno, na samom Kosovu i Metohiji, gde je teška najpre psihička situacija, a potom i elementarni fizički uslovi za život. Trenutno traje farsa o slobodi kretanja, koja će biti glumljena do trenutka nezavisnosti. čak i tu, taktičku glumu često prekida stvarnost novih incidenata i ubistava Srba. Za to vreme na svakom kilometru kosovsko-metohijskih puteva raste po jedan spomenik šiptarskim teroristima koji pokušavaju da stvore svoju novu istoriju na ruševinama tuđe viševekovne civilizacije. Mučni pregovori koji su u toku imaju valjda samo taj smisao da pronađu Srbina koji će nešto da potpiše. Jer bez toga sve je nelegalna legalizacija sukcesivnog genocida učinjenog nad srpskim narodom u 20. veku, otimačina i okupacija, i podleže istorijskoj reviziji.
Sa druge strane, u Srbiji je danas sve prisutnije mišljenje i osećanje kako su Kosovo i Metohija balast na našem putu u Evropsku Uniju i svetliju budućnost. Zbog tamo nekog Kosova i Metohije mi nikako ne možemo da se okrenemo lepim stvarima i uživanju u životu. Zbog parčeta zemlje, koje ionako odavno nije naše, gubimo dragoceno vreme da se približimo evropskim integracijama. Samo se čeka dobra ponuda na koju ćemo zagristi da se konačno rešimo tog kamena oko vrata koji nam uskraćuje miran i bezbrižan život. Zaboravlja se da smo rođeni u narodu koji nema tu privilegiju mira, jer nam je kuća na putu i na lepoj zemlji, i ostaje nam jedino izbor da se ili iselimo ili ostanemo na braniku Otadžbine.
Ovo vreme je slično dobu Despota Stefana Lazarevića, kada nakon rušenja države treba sačuvati što se sačuvati može. I tada, uostalom kao i danas, jedina uteha i pribežište srpskom narodu na Kosovu i Metohiji bila je Crkva. A na čelu tadašnje vazalne države bio je svetitelj, jedan od najvećih evropskih pesnika i vitezova svoga vremena, tvorac srpske duhovne renesanse s početka 15. veka, koji je u takvim uslovima izrastao u jednog od najvećih obnovitelja srpske duhovnosti, kulture i državotvornosti.
Konačno, da li samo pregovarački tim naše države treba da bude zainteresovan za sudbinu Kosova i Metohije, ili je to pitanje za brigu i požrtvovanje svih nas?
