Neka prica ko sta hoce ali Srbima nije potrebno ujedinjenje……
…Srbima je potrebna bolja informisanost, povezanost i saradnja. Ali na to cu se vratiti malo kasnije.
Kada se govori o Srbima u rasejanju, veoma cesto se govori o nekoj potrebi zaslogom i/iliujedinjenjem. Postoji i taj neki mit osrpskoj neslozi tipadva Srbina – tri misljenja. E, pa, zao mi je sto ce se neki mozda razocarati ali moram vam reci da, iz mog licnog dugogodisnjeg emigrantskog iskustva, tako nesto i jeste – samo mit.
Srbi nisu nista ne slozniji od vecine ostalih naroda koji zive u dijaspori. Ima svakako vrlo neveselih primera nase nesloge, nemara, nedostatka osecaja pripadnosti svojoj zemlji i svom narodu ali to ni izdaleka nije u meri koja bi opravdavala sada vec uvrezeni mit o neslozi. Radeci i sa nasim i sa emigrantrima iz drugih zemalja dosao sam do zakljucka da svaka etnicka zajednica, makar ovde u Kanadi, ima razloga koji bi podstakli jedno takvo misljene o njihovoj sopstvenoj neslozi. Mi tu nismo nikakav izuzetak niti smo po tom pitanju ista losiji od ostalih. Stavise, ima puno primera koji pokazuju da Srbi pokazuju neverovatnu upornost i istrajnost u odrzavanju nekih veza kako medjusobno tako i sa svojom otadzbinom, samo se za njih malo zna. Tudji losi primeri nam nisu ni merilo ni opravdanje i njima se ne treba rukovoditi. Ono sto kazem je da nesloge i losih primera ima svuda i da mi ne bi trebalo sami sebe da karakterisemo kao neslozne kada za to nema povoda, makar ne vise nego kod drugih koji sebe u slicnim uslovima ne karakterisu na isti nacin.
Ono sto nas razlikuje od tihsloznih zajednica je nasa jos uvek ne definisana i ne funkcionalna otadzbina. Kada tvoja drzava matica dobro funkcionise onda je i tebi u dijaspori lakse i vise se cuje o dobrim stvarima iz tvoje zjednice. Ponekad se cudim kako je srpska dijaspora uopste i uspevala da se i ovoliko organizuje pored takvog, rekao bih visedecnijskog (mal)tretmana i nebrige sopstvene matice. Ipak, kod nas su, kako izgleda, stvari krenule na bolje, makar sto se zvanicnih odnosa dijaspore i matice tice, ali na tome treba jos dugo i uporno raditi.
Sto se organizacija i aktivnosti u dijaspori tice, mislim da imamo udruzenja i organizacija koje u velikom broju slucajeva sasvim dobro rade u korist svojih zemljaka i domoviine i dostojno ih reprezentuju. Medju njima ima razlika i u ponekim periodima lose saradnje ali sa druge strane ima i puno dobrih primera samo se o njima, opet, malo zna. Srbija na zalost nije bila u poziciji da im pomaze, uskladjuje i kordinira njhove aktivnosti kao sto su to radile i rade druge bolje organizovane drzave sa svojom dijasporom. Nije lako boriti se zatradiciju i vrednosti otadzbine kada je ta otadzbina sistematski bila negirana od 1918 do skora. I to ne samo od svoje drzave i svojihsudrzavljana vec i u velikom broju slucajeva i od nas samih jer su nas tako decenijama ucili. Lako je biti patriota kada je tvoja otadzbina bogata, organizovana i pomaze ti gde god da trenutno zivis. Nasa to jos uvek nije i bice potrebno jos puno rada da se to promeni. I nas ovde u dijaspori i nas tamo u otadzbini.
Jos jedna stvar koja me pomalo vec i nervira je tvrdnja da imamoprevise udruzenja u inostranstvu i da bi oni trebalo da seujedine i rade ka jedinstvenom cilju¦.kojesta!…Nama ne treba po jedno jedino veliko uduzenje koje ce se baviti svim stvarima od interesa za Srbe u zemljama u kojima zive. Niti nam treba da se tojedinstveno udruzenje bori zajedinstveni cilj! Pa zaboga, mi jos uvek nemamo ni jedinstvenu drzavu niti definisane nacionalne interese. Kako cemo onda imatijedinstveni cilj? Nama treba mnogo vise manjih udruzenja koja ce raditi ono za sta su njihovi clanovi najsposobniji da rade. Pa ako treba i da budu konkurencija jedni drugima u ponecemu, neka tako i bude, ali ce zato svako od tih udruzenja biti najbolje u necemu sto ce ih razlikovati od ostalih.
Nekome ce dobro ici folklor i piknici, nekome izlozbe, nekome lobiranje, nekome humanitarne akcije…Treba dati ljudima mogucnost da rade ono sto najbolje znaju, na nacin koji im najvise odgovara i u okviru udruzenja koja im najvise odgovaraju. Svi ce se oni, svako na svoj nacin, boriti da ostvare svoje individualne ciljeve. Sto vise tihindividualnih ciljeva to bolje, jer svaki od njih samo moze da doprinese da i mi sami promenimo sopstveno vidjenje sebe i da to isto urade i drugi kojima su ovakve aktivnosti u velikom broju slucajeva i namenjene.
I nama u dijaspori i samoj matici Srbiji je toliko pomoci potrebno da bi i deset puta vise udruzenja u inostranstvu i sto puta vise ljudi bilo nedovoljno… Kamo srece da ima vise ljudi kojima ne bi bilo tesko da deo svog slobodnog vremena i delic svoje zarade upotrebe za opstu dobrobit svojih zemljaka i u dijaspori i u otadzbini. I pored nekih svetlih primera, na zalost i tu kaskamo za drugim zajednicama. Niti imamo dovoljno ljudi, niti organizacija koje bi tim ljudima pomogle da se na pravi nacin angazuju.
Ali to nije sve! Medju onim nasim ljudima koji se bave nekim dobrovoljnim radom ponegde postoji izvesno rasipanje snaga i sredstava zbog nekoordiniranih aktivnosti. Neko je mozda vec radio ono sto mi hocemo pa ima iskustva te moze pomoci, neko mozda to isto bas sada radi, neko bi mozda mogao da pomogne bas u onom delu koji nam najvise treba….Sve bi se to moglo izbeci ili poboljsati boljom informisanoscu!
I tu dolazimo do onoga sto sam na pocetku pomenuo o informisanosti i saradnji. Iz licnog iskustva znam da su nasi ljudi u dijaspori u vecini slucajeva lose informisani o desavanjima u samoj dijaspori. Odlicno smo obavesteni o desavanjima u zemlji (ili zemljama ) iz kojih poticemo ali o desavanjima u lokalnim srpskim zajednicama uglavnom malo znamo. Sa pojavom i sirenjem kompjutera i interneta situacija se znatno popravila ali, nemaju svi internet. Na zalost, ono sto dolazi i cestoostaje u usima nasih ljudi i bez ovih modernih komunikacija su price poput onih o neslozi, javasluku, nemaru…. Sve one predivne price o naporima i velikom trudu pojedinaca koji se godinama i decenijama trude i rade za opste dobro teze dolaze do nasih ljudi. Tako se stvara utisak da se u dijaspori samo glozimo i da nista ne radimo.
Neretko, svi ti pozitivni, hvale vredni napori pojedinaca ostaju neprimeceni jer vest onome sto su i ime svih nas organizovali jednostavno i ne dodje do nas. Puno priredbi, izlozbi, radio i TV emisija, ostaju bez toliko neophodnog auditorijuma jer jednostavno ne znamo da to i postoji. Tome smo i sami delimicno krivi a ujedno, to je tako lako popraviti…To ne mora da bude tako a ponegde i nije sve tako lose.
Ono sto mislim da je svima nama u dijaspori apsolutno neophodno je na prvom mestu bolja informisanost. Nije da mi nemamo nasih glasila i nacina da se informisemo. Imamo, samo jos uvek u dobrom delu ni ne znamo sta sve imamo. Mislim da niko od onih sa kojima sam ja razgovarao o potrebi za nasim novinama, radio i TV programom u inostranstvu nije rekao da nam to nije potrebno. Ali koliko nas to sve prati, to je vec druga prica. Upitajte se da li vi znate koja sve glasila postoje na srpskom jeziku u vasoj zajednici? Ako ste uspeli da ih nabrojite, recite iskreno koliko ih pratite. Ako ste medju onim retkima koji znaju sta sve imamo i sta se i kada emituje ili stampa pa povrh svega dosta toga i redovno pratite, porazgovarajte sa vasim prijateljima pa ih zapitajte ista ova pitanja. Verovatno cete kao i ja biti razocarani odgovorima. Ili, da li ste ikada kontaktirali neko od glasila ili udruzenja iz vase zajednice i rekli im sta vam se svidja a sta ne? Ako nikada nista ne komentarisete, tesko ce neko pogoditi sta to po vasem misljenju treba promeniti. Opet je u pitanju razmena informacija….
Ako bi se svako od nas zapitao i raspitao sta sve imamo i na koji nacin se mozemo informisati, svima bi postalo jasno sta imamo, sta nemamo i sta je potrebno menjati. Ako bismo svi znali sta se dogadja i sta se planira verovatno bi se iz toga izrodile i inicijative koje bi uz malo koordinacije pokrenule neku saradnju a nakon toga….nema limita “ sve je moguce.
Srpska dijaspora ima neverovatan potencijal. Kombinacijastare inove emigracije ima sve neophodne uslove za veoma organizovan i dobar rad. Mladost, polet, poznavanje novih komunikacionih i industrijskih tehnologijanovije emigracije se neverovatno dobro mogu kombinovati sa iskustvom, pozavanjem drustva i materijalnom bazomstarije emigracije. Brojnost i jednih i drugih ne samo da nam daje mogucnosti nego nam i namece potrebe za boljom organizovanoscu. Na nama je samo da iskoristimo ono sto vec imamo.
Na kraju da dodam i ovo: sve ovo o cemu sam gore govorio je iz mog licnog iskustva. Sve ove pozitivne stvari koje sam pominjao ne samo da su moguce vec se na vise mesta i sprovode u zivot. Ako nekoga zanimaju detalji gde i kako, vrlo rado cu odgovoriti na svako pitanje i tvrdnje potkrepiti primerima.
Neka prica ko sta hoce ali Srbima nije potrebno ujedinjenje……
…Srbima je potrebna bolja informisanost, povezanost i saradnja. Ali na to cu se vratiti malo kasnije.
Kada se govori o Srbima u rasejanju, veoma cesto se govori o nekoj potrebi zaslogom i/iliujedinjenjem. Postoji i taj neki mit osrpskoj neslozi tipadva Srbina – tri misljenja. E, pa, zao mi je sto ce se neki mozda razocarati ali moram vam reci da, iz mog licnog dugogodisnjeg emigrantskog iskustva, tako nesto i jeste – samo mit.
Srbi nisu nista ne slozniji od vecine ostalih naroda koji zive u dijaspori. Ima svakako vrlo neveselih primera nase nesloge, nemara, nedostatka osecaja pripadnosti svojoj zemlji i svom narodu ali to ni izdaleka nije u meri koja bi opravdavala sada vec uvrezeni mit o neslozi. Radeci i sa nasim i sa emigrantrima iz drugih zemalja dosao sam do zakljucka da svaka etnicka zajednica, makar ovde u Kanadi, ima razloga koji bi podstakli jedno takvo misljene o njihovoj sopstvenoj neslozi. Mi tu nismo nikakav izuzetak niti smo po tom pitanju ista losiji od ostalih. Stavise, ima puno primera koji pokazuju da Srbi pokazuju neverovatnu upornost i istrajnost u odrzavanju nekih veza kako medjusobno tako i sa svojom otadzbinom, samo se za njih malo zna. Tudji losi primeri nam nisu ni merilo ni opravdanje i njima se ne treba rukovoditi. Ono sto kazem je da nesloge i losih primera ima svuda i da mi ne bi trebalo sami sebe da karakterisemo kao neslozne kada za to nema povoda, makar ne vise nego kod drugih koji sebe u slicnim uslovima ne karakterisu na isti nacin.
Ono sto nas razlikuje od tihsloznih zajednica je nasa jos uvek ne definisana i ne funkcionalna otadzbina. Kada tvoja drzava matica dobro funkcionise onda je i tebi u dijaspori lakse i vise se cuje o dobrim stvarima iz tvoje zjednice. Ponekad se cudim kako je srpska dijaspora uopste i uspevala da se i ovoliko organizuje pored takvog, rekao bih visedecnijskog (mal)tretmana i nebrige sopstvene matice. Ipak, kod nas su, kako izgleda, stvari krenule na bolje, makar sto se zvanicnih odnosa dijaspore i matice tice, ali na tome treba jos dugo i uporno raditi.
Sto se organizacija i aktivnosti u dijaspori tice, mislim da imamo udruzenja i organizacija koje u velikom broju slucajeva sasvim dobro rade u korist svojih zemljaka i domoviine i dostojno ih reprezentuju. Medju njima ima razlika i u ponekim periodima lose saradnje ali sa druge strane ima i puno dobrih primera samo se o njima, opet, malo zna. Srbija na zalost nije bila u poziciji da im pomaze, uskladjuje i kordinira njhove aktivnosti kao sto su to radile i rade druge bolje organizovane drzave sa svojom dijasporom. Nije lako boriti se zatradiciju i vrednosti otadzbine kada je ta otadzbina sistematski bila negirana od 1918 do skora. I to ne samo od svoje drzave i svojihsudrzavljana vec i u velikom broju slucajeva i od nas samih jer su nas tako decenijama ucili. Lako je biti patriota kada je tvoja otadzbina bogata, organizovana i pomaze ti gde god da trenutno zivis. Nasa to jos uvek nije i bice potrebno jos puno rada da se to promeni. I nas ovde u dijaspori i nas tamo u otadzbini.
Jos jedna stvar koja me pomalo vec i nervira je tvrdnja da imamoprevise udruzenja u inostranstvu i da bi oni trebalo da seujedine i rade ka jedinstvenom cilju¦.kojesta!…Nama ne treba po jedno jedino veliko uduzenje koje ce se baviti svim stvarima od interesa za Srbe u zemljama u kojima zive. Niti nam treba da se tojedinstveno udruzenje bori zajedinstveni cilj! Pa zaboga, mi jos uvek nemamo ni jedinstvenu drzavu niti definisane nacionalne interese. Kako cemo onda imatijedinstveni cilj? Nama treba mnogo vise manjih udruzenja koja ce raditi ono za sta su njihovi clanovi najsposobniji da rade. Pa ako treba i da budu konkurencija jedni drugima u ponecemu, neka tako i bude, ali ce zato svako od tih udruzenja biti najbolje u necemu sto ce ih razlikovati od ostalih.
Nekome ce dobro ici folklor i piknici, nekome izlozbe, nekome lobiranje, nekome humanitarne akcije…Treba dati ljudima mogucnost da rade ono sto najbolje znaju, na nacin koji im najvise odgovara i u okviru udruzenja koja im najvise odgovaraju. Svi ce se oni, svako na svoj nacin, boriti da ostvare svoje individualne ciljeve. Sto vise tihindividualnih ciljeva to bolje, jer svaki od njih samo moze da doprinese da i mi sami promenimo sopstveno vidjenje sebe i da to isto urade i drugi kojima su ovakve aktivnosti u velikom broju slucajeva i namenjene.
I nama u dijaspori i samoj matici Srbiji je toliko pomoci potrebno da bi i deset puta vise udruzenja u inostranstvu i sto puta vise ljudi bilo nedovoljno… Kamo srece da ima vise ljudi kojima ne bi bilo tesko da deo svog slobodnog vremena i delic svoje zarade upotrebe za opstu dobrobit svojih zemljaka i u dijaspori i u otadzbini. I pored nekih svetlih primera, na zalost i tu kaskamo za drugim zajednicama. Niti imamo dovoljno ljudi, niti organizacija koje bi tim ljudima pomogle da se na pravi nacin angazuju.
Ali to nije sve! Medju onim nasim ljudima koji se bave nekim dobrovoljnim radom ponegde postoji izvesno rasipanje snaga i sredstava zbog nekoordiniranih aktivnosti. Neko je mozda vec radio ono sto mi hocemo pa ima iskustva te moze pomoci, neko mozda to isto bas sada radi, neko bi mozda mogao da pomogne bas u onom delu koji nam najvise treba….Sve bi se to moglo izbeci ili poboljsati boljom informisanoscu!
I tu dolazimo do onoga sto sam na pocetku pomenuo o informisanosti i saradnji. Iz licnog iskustva znam da su nasi ljudi u dijaspori u vecini slucajeva lose informisani o desavanjima u samoj dijaspori. Odlicno smo obavesteni o desavanjima u zemlji (ili zemljama ) iz kojih poticemo ali o desavanjima u lokalnim srpskim zajednicama uglavnom malo znamo. Sa pojavom i sirenjem kompjutera i interneta situacija se znatno popravila ali, nemaju svi internet. Na zalost, ono sto dolazi i cestoostaje u usima nasih ljudi i bez ovih modernih komunikacija su price poput onih o neslozi, javasluku, nemaru…. Sve one predivne price o naporima i velikom trudu pojedinaca koji se godinama i decenijama trude i rade za opste dobro teze dolaze do nasih ljudi. Tako se stvara utisak da se u dijaspori samo glozimo i da nista ne radimo.
Neretko, svi ti pozitivni, hvale vredni napori pojedinaca ostaju neprimeceni jer vest onome sto su i ime svih nas organizovali jednostavno i ne dodje do nas. Puno priredbi, izlozbi, radio i TV emisija, ostaju bez toliko neophodnog auditorijuma jer jednostavno ne znamo da to i postoji. Tome smo i sami delimicno krivi a ujedno, to je tako lako popraviti…To ne mora da bude tako a ponegde i nije sve tako lose.
Ono sto mislim da je svima nama u dijaspori apsolutno neophodno je na prvom mestu bolja informisanost. Nije da mi nemamo nasih glasila i nacina da se informisemo. Imamo, samo jos uvek u dobrom delu ni ne znamo sta sve imamo. Mislim da niko od onih sa kojima sam ja razgovarao o potrebi za nasim novinama, radio i TV programom u inostranstvu nije rekao da nam to nije potrebno. Ali koliko nas to sve prati, to je vec druga prica. Upitajte se da li vi znate koja sve glasila postoje na srpskom jeziku u vasoj zajednici? Ako ste uspeli da ih nabrojite, recite iskreno koliko ih pratite. Ako ste medju onim retkima koji znaju sta sve imamo i sta se i kada emituje ili stampa pa povrh svega dosta toga i redovno pratite, porazgovarajte sa vasim prijateljima pa ih zapitajte ista ova pitanja. Verovatno cete kao i ja biti razocarani odgovorima. Ili, da li ste ikada kontaktirali neko od glasila ili udruzenja iz vase zajednice i rekli im sta vam se svidja a sta ne? Ako nikada nista ne komentarisete, tesko ce neko pogoditi sta to po vasem misljenju treba promeniti. Opet je u pitanju razmena informacija….
Ako bi se svako od nas zapitao i raspitao sta sve imamo i na koji nacin se mozemo informisati, svima bi postalo jasno sta imamo, sta nemamo i sta je potrebno menjati. Ako bismo svi znali sta se dogadja i sta se planira verovatno bi se iz toga izrodile i inicijative koje bi uz malo koordinacije pokrenule neku saradnju a nakon toga….nema limita “ sve je moguce.
Srpska dijaspora ima neverovatan potencijal. Kombinacijastare inove emigracije ima sve neophodne uslove za veoma organizovan i dobar rad. Mladost, polet, poznavanje novih komunikacionih i industrijskih tehnologijanovije emigracije se neverovatno dobro mogu kombinovati sa iskustvom, pozavanjem drustva i materijalnom bazomstarije emigracije. Brojnost i jednih i drugih ne samo da nam daje mogucnosti nego nam i namece potrebe za boljom organizovanoscu. Na nama je samo da iskoristimo ono sto vec imamo.
Na kraju da dodam i ovo: sve ovo o cemu sam gore govorio je iz mog licnog iskustva. Sve ove pozitivne stvari koje sam pominjao ne samo da su moguce vec se na vise mesta i sprovode u zivot. Ako nekoga zanimaju detalji gde i kako, vrlo rado cu odgovoriti na svako pitanje i tvrdnje potkrepiti primerima.
Slobodan Mitrovic
Vankuver
boban@serbian-canadian.org
(604) 439-7177
http://www.serbian-canadian.org
Vankuver
boban@serbian-canadian.org
(604) 439-7177
http://www.serbian-canadian.org
