Rat je na Balkanu oduvek vladao gore i od najgoreg tiranina, a sada, preko Kosmeta, senka podele sveta, senka nekadašnjih evropskih frontova opet se nazire
Ne mogu a da se ponekad ne setim filma „Plavi krug na Kosovu”. Prvi put sam ga spomenuo davno, negde početkom osamdesetih godina u jednom zagrebačkom listu, i to je tada doživljeno kao senzacionalizam. Film je snimljen u produkciji NATO-a i o njemu sam i čuo u komandi NATO u Monsu u oktobru 1982. godine. Govori o početku Trećeg svetskog rata, o sukobu između Moskve i Vašingtona oko Kosmeta. Filma sam se opet setio kada su u junu 1999. godine ruski padobranci zauzeli aerodrom Slatina kraj Prištine i kada je američki general Klark, kao vrhovni komandant NATO-a, naredio britanskom generalu Džeksonu da napadne te ruske padobrance. Džekson je odbio naređenje rekavši Klarku da neće da rizikuje početak Trećeg svetskog rata.
Sada, posle toliko godina, američka agencija „Stratfor” pominje mogućnost da ruske trupe opet dođu na Kosmet i tako pokušaju da spreče nezavisnost južne srpske pokrajine. Ne verujem u takvu mogućnost, prošao je trenutak za tako nešto. Iako, ako neko kaže da više nema prostora ni vremena za diplomatiju i pregovore, to bi po svim istorijskim sećanjima, ali i po zdravoj logici, trebalo da znači trenutak kada nastupa sila, odnosno rat ako ste za tako nešto sposobni. A ako trenutno niste, to još ne znači da nećete biti jednog dana. Dakle, američka strategija supersile i nametanja statusa Kosmeta izazvaće odgovarajuću geopolitičku reakciju, koja će se okrenuti protiv američkih interesa.
Naravno da u Vašingtonu razmišljaju da Srbi posle juna 1999. i nisu u mogućnosti da određuju status Kosmeta. Ni diplomatski ni vojno. NATO je godinama pre marta 1999. upirao pogled ka južnoj srpskoj pokrajini, posao je tamo isuviše ozbiljan, ulog previše veliki, jer onaj ko kontroliše Kosmet kontroliše, zapravo, i Balkan. I zato je Jugoslavija 1999. i bila bombardovana, a protiv Srbije poveden pravi geopolitički džihad.
Jugoslovenska vojska 1999. godine nije vojnički poražena na terenu, ma kako to nekome „patriotski” i čudno zvučalo, jer pravog fizičkog kontakta između NATO snaga i Vojske Jugoslavije na terenu i nije bilo. Naime, to je bio sukob dve toliko neravnopravne sile i tehnologije, kao kada bi vas iz svemira napali svemirci tehnologijom za koju nikada i niste čuli. Otuda u delu srpske javnosti i ocena: „na vojnom polju neporaženi”, što opet aludira na izdaju otadžbine, udarce s leđa i domaće slabosti. Što nudi nadu i obećava pobedu samo ako bi se sledeći put i „pravilno počelo”.
Srpski politički establišment sada je, dakle, u koncepcijskom ćorsokaku. Nemoguće je održati ravnotežu između patriotizma i atlantizma u kontekstu jasne podrške SAD i većine država EU nezavisnom Kosmetu. Oslanjanje na patriotizam odmah se dovodi u vezu sa bliskom prošlošću, „setite se kako smo prošli kada smo ratovali”.
Nezavisnost Kosmeta značila bi da je Srbiji oduzeto pravo na geopolitički shvaćen suverenitet, da je Srbija gubitkom Kosmeta izgubila i svoju kanonsku teritoriju i da je mogući sledeći korak u tom trendu usmeren ka jugu uže Srbije i Sandžaku. Vrlo je zanimljiva bila nedavna primedba britanskog ambasadora u Srbiji, kada je pre nekoliko dana u razgovoru sa čelnicima albanskih opština na jugu, Bujanovac, Preševo, na njihovu najavu da će pod određenim okolnostima tražiti odvajanje od Srbije, rekao kako za tako nešto „nema međunarodne podrške”.
Pojam geopolitičkog prava na kontrolu nad teritorijama rezultat je moći, volje, odlučnosti i delotvornosti. Da li svega toga ima u Beogradu po pitanju Kosmeta i na kojim nivoima su svi ti faktori zastupljeni? Da li je politička elita Srbije samo deklarativno jedinstvena oko Kosmeta, i kako se u problem statusa južne srpske pokrajine uklapaju dominantne prozapadne ultraliberalne snage? Na javnoj, ali još više na tajnoj sceni?
Svi sukobi na prostoru nekadašnje Jugoslavije, ali i na Balkanu uopšte, posledica su Prvog svetskog rata. Godine 1945. oni su samo zamrznuti. Između Rumunije i Bugarske postoji pitanje Dobrudže, između Rumunije i Mađarske Transilvanije, između Rumunije, Moldavije i Rusije Pridnjestrovlja, Srbije i Albanije Kosmet…
Ne samo Srbi, već i ostali na tom prostoru teško izlaze na kraj sa prošlošću, vremenom i istorijom. Rat je na Balkanu oduvek vladao gore i od najgoreg tiranina, a sada, preko Kosmeta, senka podele sveta, senka nekadašnjih evropskih frontova opet se nazire.
Nezavisnost Kosmeta bila bi prakatastrofa sadašnjice. Neki novi rat za Kosmet u nekoj dalekoj budućnosti? Neki novi Milošević, pametniji i veštiji i u mnogo drugačijim okolnostima? Na Balkanu nikada ništa nije završeno, na Balkanu je stvarnost fluidna i elastična. Nezavisnost Kosmeta, i svetla se na Balkanu gase. Za Zapad će to biti žestoka vožnja. Sa kacigom (šlemom), ili bez nje (njega).
A mi u Srbiji? Nas će, najverovatnije, i sledećih pet godina od članstva u EU deliti deset godina. Nije film.
