Govore ili su govorili srpski, hrvatski i mađarski, a nisu ni Srbi, ni Hrvati, ni Mađari. Iako ih i jedni, i drugi, i treći ponekad svojataju, oni su , kako sami kažu, ipak nešto između“. Na pitanje šta to zapravo znači, stanovnici Tukulje, malog mesta na čepelskoj adi, južno od Budimpešte, odgovaraju da su Raci. Kažu da im smeta što se njihova etnička grupa ne spominje ni u mađarskom, a ni u zakonima okolnih država, ali ih to ne sprečava da sebe nazivaju onako kako su od vajkada navikli.
Od mađarskih istoričara, a i mnogih starijih Srbi iz Mađarske, čuli smo kako su nekada Mađari Racima nazivali sve naše sunarodnike koji su na to tle stigli tokom velike seobe 1690. godine, pod vođstvom patrijarha Arsenija Trećeg čarnojevića. Ime Rac je bilo sinonim za pridošlice iz Srbije koja je tada još bila pod Turcima, odnosno za sve Srbe koji su u Ugarsku pristizali sa šireg područja Raške.
Istorija takođe potvrđuje i da je jedna struja potomaka čarnojevićevih saputnika, koji su se nastanili na prostoru Tukulje, za vreme vladavine Marije Terezije bila prinuđena da pređe u katoličku veru. A kako je za srpsku crkvu pravoslavna veroispovest i tada bila ključna da bi se ostalo u srpskom nacionalnom korpusu, za pokatoličene Srbe iz Tukulje u njemu odjednom više nije bilo mesta. Za ostatak svoje dotadašnje nacije pokatoličeni Srbi-Raci su postali „neko drugi“, a kada je već tako, nisu želeli ni da se priklone Hrvatima, a ni Mađarima. Tako su ovi bivši Srbi sebe nastavili da nazivaju imenom po kojem su bili poznati u novoj sredini – Racima.
U Tukulji se, uprkos vekovnoj snažnoj mađarizaciji, i danas može čuti srpski jezik, a većina onih koji govore njime reći će kako je to zapravo racki – ekavica sa primesama ikavice.
Simpatična kombinacija koja, kako se veruje, postoji samo ovde.
Uprkos tome što u Tukulji danas živi veoma malo onih koji se izjašnjavaju kao Srbi, tamo je na poslednjim izborima formirana Srpska manjinska samouprava, i to na inicijativu šezdesetak stanovnika tog mesta. Jer, mnogi koji nisu srpske nacionalnosti, rado su dali svoj potpis, koliko zbog zbog tradicionalno dobrih odnosa sa Srbima u Mađarskoj, toliko i zbog svesrdnog angažovanja Zore Pejović i njenog supruga Lacija, Mađara koji, kako s ponosom ističe, u sebi ima i racke krvi.
Gospođa Pejovoć, predsednica tamošnje Srpske samouprave, u Tukulji živi već dvadesetak godina, otkad se udala za svog današnjeg supruga. Od nje saznajemo kako su mađarski istoričari zabeležili kako je do velike polave Dunava u 19. veku, u Tukulji živelo 38 srpskih i 4 mađarske porodice.
– Gde su ti Srbi nestali u međuvremenu, ne znamo, a bilo bi dobro da tu pojavu istraži neko od stručnjaka za etnografiju. Kada sam došla u Tukulju, pokušala sam da napravim intervjue sa dvojicom najstarijih meštana, pošto me je zanimao tukuljski jezik. Jer, svi stari Tukuljci su govorili čistim srpskim jezikom. Posle su se pojavili neki koji su širili tezu da su Raci Hrvati, jer su katoličke veroispovesti – kaže naša sagovornica. – Raci nikada sebe nisu nazvali ni Hrvatima, niti Srbima. Moje mišljenje je da su roditelji iz straha prećutkivali istinu o poreklu, ali prezimena su naša i jasno govore o tome: Tadić, Dragović, Bošnjak, Ašanin… – nabraja Zora Pejović koja je sa svojim suprugom istraživala staro tukuljsko groblje i tamo se uverila da još ima spomenika ispisanih ćirilicom i okrenutih prema istoku. Oni su, nažalost, do tada bili skriveni, obrasli mahovinom i žbunjem.
– Kada su dolazili đaci i nastavnici iz hrvatske pobratimske škole iz Zagreba, pitali su me da li ovde žive Srbi. Rekla sam im da nas nema tako mnogo, a oni su se začudili i nisu mi verovali. Videli su, kažu, da su grobovi okrenuti prema istoku i shvatili da su srpski.
Na naše pitanje koliko se često srpski, odnosno racki jezik može danas čuti u Tukulji, Zora Pejović neveselo odgovara:
– Još jedino najstarija generacija govori srpski, i oni se predstavljaju kao Raci. Sa njihovim potomcima to već nije slučaj. Oni uglavnom ne govore naš jezik, a čim iščezne jezik, iščezne i nacionalni identitet. Prezimena ostaju naša, a imena su im oduvek prevođena na mađarski jezik.
Ipak, Zora kaže da još uvek ima sa kim da razgovara srpski na ulici, a i njeni ukućani ne zanemaruju svoj maternji jezik.
– Moj šesnaestogodišnji sin mi kaže da ne brinem, jer će on i naš advokat Joso sigurno govoriti srpski kada mene više ne bude. Ako nas pitate, kao Srbi ćemo se izjasniti nas nekolicina: Stevo, Aleksa i ja, a ostali će reći da su mešavina. Moj svekar je Nemac koji ne zna nijednu reč nemačkog. Njegov otac je prefektno govorio srpski. Nekada su svi Tukuljci govorili srpski, tj. racki. Vremenom, usled mešanja sa srpskom populacijom iz Dalmacije, koja je otuda bežala od gladi i terora, ekavica se mešala sa ikavicom i ta mešavina se i danas može čuti.
Nastava srpskog jezika u tukuljskoj školi je ugašena za vreme sankcija bivšoj Jugoslaviji. Zora, koja je u Tukulju došla kao gostujući profesor na osnovu međudržavnog sporazuma između Mađarske i tadašnje Jugoslavije, kaže da su odluci da srpski jezik bude izbačen iz nastave kumovali politički razlozi, jer je interesovanje za učenje srpskog jezika u Tukulji postojalo, a ima ga i danas. Pokušala je da vrati naš jezik u tukuljsku školu i zabavište, ali u tome nije uspela.
Ipak, ova marljiva Crnogorka koja sebe smatra Srpkinjom, ne odustaje. Već treću godinu Srpska samouprava Tukulje organizuje besplatno učenje našeg jezika u lokalnom Domu kulture. Najpre je to bilo dva puta nedeljno, a sada, zbog besparice, Zora drži po dva časa svake subote. Na časove dolaze oni koji su srpskog ili rackog porekla, a koji jedva ili nimalo ne govore srpski. Ima i Mađara koji iz ličnog interesovanja ili potrebe žele da nauče srpski. Na početku školske godine ih bude oko trideset, ali se postepeno taj broj svede na desetak stalnih polaznika.
– Želja nam je da organizovano posetimo Beograd, ali je hotelski smeštaj tamo veoma skup i to nam predstavlja problem. Ako to pitanje rešimo, obići ćemo hram Svetog Save, Kalemegdan i tamošnju crkvu svete Petke, a nadam se i Oplenac – prenosi nam Zora Pejović želje svojih sugrađana.
Od nje saznajemo da se u kući Alekse čikoša, jednog od stubova malobrojne srpske zajednice u tom mestu, ovih dana priprema neobično slavlje. Pohitali smo sa našom domaćicom na lice mesta i u domu čikoševih zatekli supružnike Aleksu i Icu, vedre, nasmejane i orne za priču.
Pohvalili su nam se da upravo ovih dana obeležavaju pola veka otkad su pred matičarem izgovorili ono sudbonosno da“. Za zlatnu svadbu je sve spremno, a prvo što nam iznose su venčane fotografije. I danas su njihova sećanja na prvi susret živa, kao da od tada nije prošlo punih pet decenija.
Aleksa je Srbin iz obližnje Bate, a svoju sadašnju suprugu koja je rackog porekla, upoznao je na božićnom balu u Tukulji.
– Na kotolički Božić bio sam kod sestre koja je tada stanovala u Pešti. Kada sam se vratio kući u Batu, uveče se dogovorim sa svojim drugom skeledžijom, da pređemo Dunav i odemo lađom do Tukulje – seća se Aleksa. – Kada smo stigli, odmah smo otišli u kafanu gde se održavao bal. I, tamo sam upoznao moju Icu. Sijala je od prvog trenutka kao sunce prema meni! – kaže kroz smešak, dok gospođa Ica ozarenog lica, na mađarskom potvrđuje njegove reči.
Zaljubljeni par je nastavio da se viđa tokom proleća i leta te 1959. godine, a venčali su se s jeseni. Tada se Aleksa doselio u Tukulju.
– Lepo su me primili Tukuljci, jer sam ja vrlo dobro govorio naš jezik. Oni sebe zovu Racima, pa im je tako i jezik racki.
Sa Icinom mamom, svojom taštom, uvek sam govorio srpski. Ona je zapravo govorila racki, a ja srpski, tako da smo se odlično razumeli. Tukuljci su uvek bili prijateljski raspoloženi prema Srbima. Sa mojim sugrađanima u Bati su se uvek oslovljavali sa prija i prijatelj“. Znate, Tukulja i Bata su bile u čvrstoj vezi, jer smo i trgovali jedni s drugima. Batlije su Tukuljcima prodavale luk, a Tukuljci nosili voćke u Batu.
Aleksa se seća da su u to vreme mnogi Tukuljci govorili srpski. A kako i ne bi, kaže on, kada su im preci bili Srbi, ali su se pokatoličili za vreme Marije Terezije.
– Pre toga su bili pravoslavci. Ako pažljivo pogledate tukuljsku katoličku crkvu, videćete da joj je mesto za oltar sa istočne strane. Tukuljci su je gradili još dok su bili Srbi, pravoslavci – priča Aleksa, dok prebira po porodičnim foto-albumima.
S ponosom nam pokazuje fotografije svoje dece i unučadi. Neki žive u Budimpešti, a neki su ostali tu, u Tukulji. Iako čikoševi danas žive sami, ne žale se da im je dosadno. Imaju farmu živine i posla je uvek na pretek.
– Sada je, doduše, Ica više angažovana oko živine, jer sam ja ponovo bio u bolnici, na operaciji. Teško je brinuti o farmi, ali videćemo kako će biti iduće godine… Sve je teže, jer dogodine ću napuniti sedamdeset – uzdiše Aleksa i žali nam se da je do sada je imao nekoliko vrlo komplikovanih operacija.
– Nego, verovatno se pitate otkud Srbin da se preziva čikoš – pita nas radoznalo, očigledno naviknut da ga neznanci ispituju o poreklu prezimena koje je tipično mađarsko.
Ne čekajući naše pitanje, objašnjava da su mu koreni su iz Stonog Beograda, ili Sekešfehervara na mađarskom. Aleksin deda našao je suprugu u Bati i preselio se u taj gradić.
– Ovako je bilo to s prezimenom: moji su u Stonom Beogradu gajili konje, a konjušar se na mađarskom kaže čikoš“. I tako je, kada je Marija Terezija uvela matične knjige, mađarski ćata moju porodicu upisao kao čikoš. A do tada smo bili Savići. Eto, kao što vidite, Tukuljce su preveli u katoličanstvo, a nas prekrstili u čikoše.
U Stonom Beogradu, zavičaju Aleksinih predaka, i danas postoji Racka ulica, u znak sećanja na nekada brojno srpsko stanovništvo u tom gradu. I baš u toj ulici, u kući u kojoj se danas nalazi gradski muzej, rađali su se i živeli mnogi Savići, tj. čikoši. Poslednji vlasnik kuće bio je Miško čikoš, Aleksin deda, koga se on i danas rado seća.
Dok nam uvek nasmejana Ica iznosi na sto razne đakonije iz svoje kuhinje, govori na mađarskom, sa primesama srpskog jezika. Ovu simpatičnu mešavinu koriste danas mnogi stariji Tukuljci. Oni mlađi služe se gotovo isključivo mađarskim.
– Nažalost, u Tukulji nisam mnogo koristio srpski. Moja supruga ga razume, ali teže govori. Deca takođe nešto razumeju, pošto su učili u školi, ali nažalost i oni slabo govore.
Imao sam jednu sestru u Osijeku, drugu u Arizoni i brata u čikagu. Zet moje sestre iz Osijeka, Milutin, nije znao mađarski, pa je to bila dobra prilika da vežbamo srpski. Tako je i Ica uz njega učila srpski, kroz razgovor – kaže Aleksa koji jezik svojih predaka govori vrlo pravilno, iako je veći deo života proveo u nesrpskoj sredini.
– Većina onih sa kojima sam na sokaku govorio srpski je, nažalost, pomrla. Teta Janja koja je već stara, jedna je od retkih koja sa nama uvek govori srpski. Sa Icom razgovara tako što joj moja supruga govori na mađarskom, a ova njoj na srpskom, i odlično se razumeju. U našoj ulici je bilo još komšija koji su govorili srpski, ali su već pomrli.
Objašnjava nam da je Tukulja nekada bilo čisto racko selo, a da su se Nemci i Mađari doselili kasnije. Bilo je, kaže, Nemaca koji su znali i nemački, i mađarski, i racki.
– Isto tako su i naši govorili sva tri jezika. Švabe i Raci su bili među sobom zdravo dobri i mnogi su se međusobno ženili i udavali. I u mojoj rodnoj Bati se meša stanovništvo. Najviše srpskih devojaka se udalo za Mađare – kaže Aleksa.
Kada smo naše domaćine upitali za recept dugovečnosti jednog mešovitog braka, gotovo u glas su nam rekli da je recept isti, bilo da je brak mešovot ili jednonacionalni:
– Treba da puste jedno drugo da kažu šta imaju i onda neka mirno isprave ono što ne valja, bez svađe. Dešavalo se i nama da se posvađamo, ali se brzo izmirimo. Pa i ako se desi da bukne svađa, pred spavanje obavezno treba da dođe do izmirenja, da se ne ode na počinak posvađan – kaže Ica, a Aleksa dodaje kako su razlozi za njihove retke svađe uvek dolazili spolja, od ljudi izvan porodice.
– Jeste, tako je. Jer, mi nismo imali razloga za velike svađe – kaže poverljivo i pomalo stidljivo, crvenih obraza, dodaje:
– Nije bilo razloga za svađu, jer smo se voleli. Bili smo zaljubljeni jedno u drugo… A i sada smo, jel’ tako Ico? – pita šeretski suprugu, a ona iz kuhinje na mađarskom veselo uzvikuje da je to potpuno tačno.
– Doduše… – Aleksa se malo zamislio i ali mu sa lica ne silazi osmeh. – Sećam se da smo davno, na početku, jednu malu svađu završili tako što sam se odselio. Spakovao sam kofer i vratio se svojima u Batu.
Tamo je proveo nedelju dana, a potom je Ica došla po njega. Bivalo je, kako nam priznaše, i da po par dana nisu govorili, ali sada toga više nema.
– Trudimo se da ove pozne godine provodimo u miru, razumevanju i ljubavi – dodaju čikoši složno.
Nadaju se da će ih zdravlje još poslužiti i da će na proleće videti Beograd. Iako su na pragu osme decenije života, Aleksa i Ica su, kao i velika većina Tukuljaca, o Srbiji samo slušali. Sticajem raznoraznih okolnosti, u njoj još nikada nisu bili.
