NEKROLOG
pise jerodjakon Ksenofont Tomasevic
Preksinoc su u sramnom i gnusnom teroristickom napadu na putu od Urosevca ka Strpcima, zivote izgubila dvojica srpskih mladica, a jos dvojica ranjena. I po ko zna koji put, ovakvi naslovi srpske kosovske svakodnevice vec po svojoj ucestalosti lede krv i dovode do ocajanja vec ionako posustalu srpsku zajednicu Kosova i Metohije.
Cetvorica mladica iz Novog Naselja kod Lipljana krenula su u Strpce, srpsku enklavu, da se malo provedu u subotu uvece, da izadju iz Lipljana u brojniju srpsku zajednicu gde bi mogli malo da zaborave na tuznu lipljansku getoiziranu realnost. Nazalost, do tamo nisu stigli.
Za dvojicu od ovih mladica, Ivana Dejanovica i Aleksandra Stankovica, bio je ovo poslednji izlazak van Lipljana, ustvari, pretposlednji, jer ce poslednji put biti na mesto gde ce njihova tela da cekaju vaskrsenje mrtvih, ispracena suzama i jecajima roditelja, rodjaka i prijatelja.
Druga dvojica mladica koji su u napadu ranjeni, sigurno zadugo nece imati hrabrosti da izadju iz svoje getoizirane stvarnosti, koja vec postaje toliko nestvarna da je vec u Matriks lakse poverovati nego u nju, i da ponovo pokusaju da oprobaju tu toliko hvaljenu “slobodu kretanja“ o kojoj u poslednje vreme tako rado govore predstavnici medjunarodne zajednice i mirovnih snaga na Kosovu i Metohiji.
I dok predstavnici kosovske vlade daju jednu mlaku osudu ovog dogadjaja, “ne ulazeci u razloge i motive“, SPGS, g. Jesen-Petersen obecava da ce da prevrne svaki kamen da bi se pronasli pocinioci ovog gnusnog cina. Ne sumnjajuci u iskrenost reci g. Petersena, ne mozemo a da se ne prisetimo da su predstavnici UNMIK policije koristili identicnu analogiju sa prevrtanjem kamenja u slucaju ubistva dece u Gorazdevcu u avgustu 2003. godine.
Rezultat te akcije je da do danasnjeg dana, nakon vise od dve godine nemamo ni najmanje informacije o pociniocima, a kamoli o njihovom izvodjenju pred lice pravde. Rodbini poginule dece, kada se raspitivala o rezultatima istrage, u nekoliko navrata je receno da zbog same istrage ne moze da se govori o detaljima, ali da se na istrazi “intenzivno radi“. Isti je slucaj i o gotovo svim ostalim etnicki motivisanim zlocinima, gde se vec godinama istraga vrti u zacaranom, mracnom i bezizlaznom krugu.
Ne zelimo da prejudiciramo rezultate i ove istrage, no strpljivo cekamo, zajedno sa citavom srpskom zajednicom Kosova i Metohije, koja, evo vec sestu godinu ne vidi makar i delimicno, mirno, multietnicko i demokratsko Kosovo koje je sa toliko pompe bilo najavljivano jos od 1999. godine. A, cini se, nije ga lako cekati i docekati. Pre svega, treba preziveti.
Mozda se nekom i cini lako, iz svoje udobne fotelje, bilo u Briselu, Beogradu ili Pristini, ali prosecan kosovsko-metohijski Srbin iz svoje tuzne getoizirane realnosti misli nesto drugacije. Za njega je osnovno pitanje kako ostati, opstati i preziveti. Da, najosnovnije je preziveti, dostici taj osnovni standard garantovan svim medjunarodnim poveljama i konvencijama, koga, su, eto, danas lisena ova dvojica nevino ubijenih mladica.
I mozda je, nakon svega navedenog i uzaludno pricati i pisati o svemu ovome, mozda vec u samom pocetku, i u samom naslovu, jer nekrolog, vec po svome imenu, treba da pise o onima koji su mrtvi (gr. nekros – mrtav, logos – slovo, rec), a Ivan i Aleksandar otidjose u Zemlju Zivih, kao deca Boga Zivoga. A mi se molimo Bogu Zivom da ih primi i ozivotvori sobom, izvorom Zivota.
A nas je nekrolog, ustvari, kao rec o mrtvima, posvecen onima koji su na ove nevino postradale pucali, bezuspesno pokusavajuci da ih ubiju, jer oni su ti koji u sebi Pravoga Zivota nemaju, no su vec i pre fizicke smrti ubrojani u vecno mrtve.
