SRBIN JE SRBINU SRBIN
Nedavno je u Švajcarskoj utemeljen Kongres Srba Evrope, a u Parizu je potpisana Deklaracija o osnivanju Ujedinjene srpske dijaspore. Pokušaji ujedinjenja Srba iz Evrope, pa makar i u dve organizacije, mogli bi se okarakterisati kao značajan korak napred, da sve to nije pokrenulo lavinu sujete, zlobe i destrukcije.
Ima li od pokušaja Svetog Save da izmiri braću, pa na ovamo, ijednog Srbina koji je došao na bilo koju vodeću funkciju, pa makar postao samo predsednik Kućnog saveta, a da drugi Srbin nije počeo dobro nam poznatu tiradu – a zašto baš on? Tada se iz rukava izvlači sve ono što se o dotičnom zna – od nepodobnosti porodice, pa do njegove pogrešne političke opredeljenosti. Teško njemu ako neko zna da mu je stricčev pastorak jednom u vreme „onoga rata“ nahranio partizane i zato dobio boračku penziju, ili da mu je tetka s majčine strane šurovala sa neprijateljima jer je jednom italijanskom vojniku prodala košaricu jaja. O nesrećniku koji je izabran se preko noći sve sazna – od toga s kim mu žena pije kafu, pa do poroka dece. Neretko se priča, nošena od usta do usta, dopunjava detaljima koji svojom ekskluzivnošću zaslužuju da uđu u neki holivudski scenario. A sve to samo zato što ga je neko izabrao za predsednika Kućnog saveta, radničkog kluba ili čak predsednika države.
Kako je tehnološka revolucija zahvatila i Srbe, više se tračerske akcije „spasavanja“ ne vode po kafanama i budžacima, nego preko Interneta i srpskih foruma, pa samim tim dobijaju na značaju jer ih čitaju i u njima uzimaju učešće dokoni, a često i zlonamerni Srbi iz raznih krajeva sveta, dok se normalni svet zgražava i u sebi kaže – hvala dragom Bogu da svoje iseljeničke dane provodim daleko od svih srpskih organizacija i što svoju decu držim podalje od braće Srba! Umesto da se sabiramo, mi se usitnjavamo, udaljavamo jedni od drugih i okrećemo leđa jedni drugima, baš kao ona četiri „C“ na srpskim znamenjima.
A zašto je tako? Šta je to jače od želje i potrebe da se ujedinimo, da sakupimo potrgane delove svog nacionalnog bića pod krov zajedništva i da tako budemo korisni sebi samima u belom svetu, ali i onoj nesrećnoj zemlji koju svojom zovemo? Puna su nam usta lepih reči o nameri da pomognemo matici da se uključi u svetske integracione tokove, a da priče koje ponavljamo kao pokvarene gramofonske ploče donose rezultate, privreda Srbije bi bila kao u Švajcarskoj. Sama reč „patriotizam“ ne donosi ništa ako nije potvrđena konkretnim delom. Dobro delo je i kad se ne sapliću noge onima koji još imaju ideala i želje da investiraju svoje vreme, ali i novac, zarad opšteg dobra. Ako smo realni u iznošenju zapažanja, ispada da Srbin najteže podnosi uspeh drugog Srbina, pa čak i ako to nema nikakve veze sa njim lično. Nezrelost, sujeta, ljubomora i neiskrenost su najveći srpski neprijatelji, a zastava patriotizma kojom se iz sve snage maše, najčešće služi samo da bi skrenula pažnju na onog pojedinca koji je u rukama drži.
Pojedini lideri srpskih organizacija u Evropi su, reklo bi se, ubedili sebe same u sopstvenu veličinu i nezamenljivost, a ponašaju se kao da su tapiju na srpstvo i liderstvo dobili u nasleđe, pa je sve vreme brane od zamišljenih neprijatelja koje pronalaze, naravno, isključivo među Srbima. Da ne bi bili napadnuti, pa da, ne daj Bože, izgube mesto vođe, često sličnog onom Domanovićevom, gospoda lideri najčešće krenu prvi u napade. Leđa im čuvaju dežurni lajavci, čiji je zadatak da što bestijalnije napadnu markirane ciljeve.
Iako se ponosimo definicijom o sebi kao nebeskom narodu, što označava posvećenost duhovnim vrednostima, Srbin Srbina najčešće napada zbog novca. Da ironija bude veća, napadaju mahom oni koji nikad nisu dali nijedan euro u humanitarne svrhe, a alibi je uvek rečenica – „Ne dam tim lopovima ništa“! Ako je „protivnik“ bio uključen u neku humanitarnu organizaciju ili je bio blagajnik u klubu, arsenal za napade je neiscrpan – od toga da je prodavao humanitarnu pomoć, a novac stavljao u sopstveni džep, pa je kupio kuću, automobil ili bundu ženi… pa do toga da je, umesto da novac uruči ugroženom narodu u Srbiji, pomagao Miloševićev opstanak na vlasti. Status dijaspore u odnosu na maticu je poznat, pa je smešno kad danas neko ko je napustio otadžbinu pre dvadeset godina kaže da je oduvek bio protiv Miloševića. I oni koji žive u Srbiji i oni iz rasejanja najčešće tvrde da nikad nisu glasali za bivšeg predsednika, a uz to tvrde da su oduvek podržavali opoziciju. Samo je ON, odabrani neprijatelj Srba i Srbije, infiltriran u patriotske redove, bio leva i desna Slobina ruka, koja nas i danas sprečava da ostvarimo svoje svete ciljeve.
Zamislite, dobio je mesto predsednika fudbalskog kluba naših radnika u inostranstvu, a navijao je za Miloševića! Pa gde to moze, majkoviću? Napadač, kao dete, misli da ako stavi ruke preko lica može ostati neprimećen, a činjenice izvrće misleći da svi oko njega pate od kolektivne amnezije. Istina je samo ono što on zamisli, a heroj se uvek zove njegovim imenom, ako se herojstvom može smatrati hajka na neistomišljenika i razbijanje svakog pokušaja postavljanja temelja koji bi bio izgrađen od sloge, poverenja i iskrenosti.
Recepti za popljuvavanje i obračune Srba sa Srbima su mnogobrojni, a svakodnevno se patentiraju novi izumi. Svedoci toga su svi koji u poslednjih nekoliko meseci prate procese „ujedinjenja“ Srba u Evropi. U nastojanju da ideju o ujedinjenju spasi od tamo nekog Srbina koji, po njegovom mišljenju, nije podoban da tu reč izgovori, a kamoli je sprovede u delo, drugi Srbin je krenuo u rat do istrebljenja. Sredstva i uvrede se ne biraju, pa sve liči na pijačnu prepirku. Ko preživi, pričaće! Sve izgleda jos smešnije i apsurdnije zbog činjenice da dvojica „ujedinitelja“ nisu uspeli da u jednu avliju saberu čak ni organizacije iz gradova u kojima žive, a krenuli su u projekte ujedinjenja na evropskom nivou.
Atari su odabrani, ograđeni i proglašeni sopstvenom teritorijom za delovanje. Potpisane su Deklaracije koje, iskreno govoreći, zvuče veoma lepo. Nadu da će biti sprovedene u delo, tj. da ce se na ujedinjenju zaista raditi pruža spoznaja da na obe strane postoje ljudi iskreni u svojim željama i namerama. To su mahom mladi, oni koji nisu još zatrovani ideologijom i međusobnim rivalstvom, a njihova komunikacija sa svetom i sa maticom nije opterećena bremenom prošlosti. Na Kongresu Srba Evrope, održanom u okolini Ciriha, mladi menadžer iz Švedske je gotovo revoltirano uzviknuo: „Dosta nam je osvrtanja unazad i soljenja sopstvenih rana… dajte da krenemo napred i da uhvatimo korak sa ostatkom sveta jer smo poprilično zaostali!“
Nada u uspeh bi bila izvesna i ostvarljiva kad bi se oni koji su pesmu započeli povukli, prepuštajući mesto drugima, tj. kad bi nadvladali svoje sujete zarad opštih interesa. Šansu da počnu da razgovaraju među sobom, a samim tim i da se bolje razumeju, Srbi moraju iskoristiti. Bice to neuporedivo jednostavnije ukoliko svoje poprilično zastarele strukture prepuste mladima koji donose dah novog, modernog i efikasnog. Vera Marjanovic
