NEMA KRAJA MUKAMA SRPSKIH RADNIKA ZATOčENIH U ABU DABIJU
NA SUđENJA U OKOVIMA
• U Beograd juče stigla samo jedna grupa uhapšenih, ostali u zatvoru čekaju sutrašnji let jer ih čuvari nisu na vreme dovezli na aerodrom!
četvorica od sedam Srba uhapšenih u Abu Dabiju zbog rada na crno, deportovana su juče ujutru u Beograd. Preostala trojica, međutim, sa aerodroma u Dubaiju vraćena su u zatvor, jer su greškom zatovrskih čuvara, kasno dovedena na „Jatov“ let.
– Petar mi se javio oko 11 sati. U kratkom razgovoru uspeo je samo da mi kaže da je došlo do nekakve zabune i da ih vraćaju u zatvor. Zbunjena sam, ne znam šta da mislim – kroz suze kaže za „Vesti“ supruga Petra Jovanovića, Nevena. Uspela je, kako kaže, da kontaktira konzula Srbije u Kairu, Mimicu Radojević koja joj je obećala da će njen suprug u ponedeljak konačno biti kod kuće.
– Mimica mi je potvrdila da je zahtevala da svu sedmoricu, i one koji imaju karte „Olimpik ervejza“ koji kreće ranije, i one koji treba da doputuju „Jatom“ zajedno sprovedu iz zatvora u Abu Dabiju na aerodrom u Dubaiju, što straža nije učinila. Navodno, greškom nekog zatvorskog činovnika moj suprug, Besim Kurtanović iz Beograda i Ragib Ličina iz Novog Pazara, na aerodrom su stigli kada je avion već otišao – ogorčena je Nevena.
Suze radosnice
Aleksandrova majka, Mirjana Radonjić srećna je kaže što joj se sin vratio, ali se „sekira za ostale koji nisu doputovali“, plaši se kaže, da se opet nešto ne iskomplikuje.
– Pre nego što me bilo šta pitate, hoću da vam se zahvalim do neba. Da nije bilo pisanja „Vesti“ o ovom slučaju, moj sin bi sigurna sam, još bio u zatvoru – jecajući kaže Mirjana i dodaje da Aleksandar dobro izgleda, i da nije mnogo smršao.
– Nismo stigli ni da porazgovaramo kako treba, otrčao je kod supruge koja bi svakog trenutka trebalo da se porodi. Rekao mi je samo da su bili u šerijatskom zatvoru, da su imali solidan tretman, ali da su ih iz zatvora izvodili u lancima i okovima – kroz suze priča Mirjana.
Nešto posle sedam sati ujutru, na beogradski aerodom stigli su Aleksandar Radonjić i Davor čomor iz Beograda, Radica Božić iz Šapca i Novopazarac Danijel Šved. Nekoliko sati po povratku iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Aleksandar za „Vesti“ priča o boravku u zatvoru u toj zemlji.
– Stražari su prema nama bili zaista korektni, nisu nas kinjili niti maltretirali, mislim da smo im bili interesantni zato što smo beli, jer belaca tamo nema mnogo. Nas sedmorica iz Srbije i dvojica iz Republike Srpske, bili smo smešteni u dva zatvorska bloka. Mogli smo, mi koji smo bili u istom bloku, da se viđamo, jer su ćelije otključane. Držali smo se zajedno, sve vreme u zatvoru – priča Aleksandar i objašnjava da su posle hapšenja 7. januara, samo četiri dana proveli u imigracionom zatvoru, posle čega su prebačeni u Centralni.
– Sa nama su uglavnom bili ljudi koji čekaju suđenje, mada u tom, Centralnom zatvoru, leže i najteži kriminalci. Nismo bili sa njima u ćelijama, ali smo ih viđali na fizičkim aktivnostima. Međutim, sa drugim zatvorenicima nismo imali nikakvih problema, moram reći čak da su nas snabdevali cigaretama i slatkišima – kroz osmeh priča ovaj Beograđanin. Kroz šalu dodaje i da su svi sada ćelavi, jer su ih po zatvorskih pravilima ošišali. Ipak, iako hrabro govori „da nije bilo tako loše“, objašnjava i da iz tog zatvora sprovode ljude i na streljanja. I sami su, kako priča dalje, prisustvovali šibanju zatvorenika.
Neznanje
Sedmoricu Srba i dvojicu državljana Bosne i Hercegovine, u zatvor je, kako priča Aleksandar Radonjić, odvelo neznanje.
– Obratili smo se za pomoć Ministarstvu za pitanja zaposlenih, jer smo u Abu Dabiju radili četiri meseca, a tri poslednje plate nam nisu bile isplaćene. Igrom slučaja, tamo se našao i ministar lično, i iznenađen što pred sobom vidi devet belih ljudi obećao je da će pomoći. Objasnili smo mu da nam je vlasnik agencije preko koje smo otputovali Mesud Bibić rekao da možemo da radimo sa turističkim vizama dok nam ne obezbedi radne dozvole. Rekli su nam da tog 7. januara opet dođemo sa avionskim kartama i pasošima. Međutim, tada nam je naš šef u tom gradu, Ali Bušner, umesto 4.500 dolara, koliko nam je dugovao ponudio 1.500. a mi to nismo prihvatili, rekli su nam da onda moramo na viši sud, ali da će u tom slučaju i nama biti suđeno, jer smo radili na crno. Iz neznanja smo pristali, i onda završili u zatvoru – priča Aleksandar.
– Mada, nije to baš tako strašno kao što zvuči. Nama su falile samo papuče, išli smo bosi, ali smo ih dobili kada je konzul iz Kaira doputovala u Abu Dabi – skromno dodaje on i objašnjava da nisu trpeli gladni iako su obroci bili gotovo isti svakog dana. Nešto malo teže, bar u početku bilo im je, kako priča, kada su ih u lancima sprovodili na suđenja.
– Suđenje se obično zakazuje u 9.00, a nas počnu da sprovode već u 4.00 ujutru. Tih pet sati provodili smo uglavnom vezani lancima jedni za druge. Tačnije, vezivali su nas po dvojicu, jednog za drugog. Lanci idu jednom oko levog nožnog i ručnog zgloba, a drugom oko desnog – priča Aleksandar Radonjić i kroz smeh dodaje da su se i sami šalili „da su u početku udarali jedni o druge, pa su ih boleli zglobovi, ali da su se onda navikli pa bi tako mogli i na Olimpijadu“.
– Dan u zatvoru predugo traje – sa setom u glasu dodaje Aleksandar na kraju prisećajući se drugova koji su vraćeni da u zatvoru provedu još dva dana, pre povratka u domovinu.
