Jevrejski pisac i intelektualac Jaša Mounk rođen je u Nemačkoj 1982. Odnos Nemaca prema manjinama tema je njegove knjige Stranac u sopstvenoj zemlji.
Dojče vele: Na kakve probleme nailazite kada ljudima u Nemačkoj kažete da ste Jevrejin?
Jaša Mounk: Dok sam odrastao, iskusio sam i pravi antisemitizam. Ljudi su u više navrata reagovali neprijateljski kada bih im rekao da sam Jevrejin. Ali sa tim mi je bilo lako da se izborim. U takvim situacijama, mogao bih da odgovorim takvim ljudima: ‘Znaš šta, ja se time ponosim. Pomiri se s tim!’ Po mom iskustvu, daleko teže je bilo reagovati na ‘filosemitizam’ koji je bio prilično rasprostranjen kada sam bio dete. Nemačka je tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih počela mnogo ozbiljnije da se bavi svojom prošlošću. Ljudi su razgovarali sa svojim roditeljima o tome šta su radili tokom rata. A onda su želeli da pokažu kako im je žao zbog te prošlosti. U to doba, kada bi ljudi sreli ‘pravog, živog Jevrejina’, često bi želeli da pokažu kako im je veoma žao. Ponekad bi se osećao kao živi objekat njihove želje za iskupljenjem.
Zašto je to problem?
U neku ruku i nije bio. Naravno, znao sam da ih pokreću najbolje namere. I naravno, nisu svi reagovali tako – mnogo ljudi se prema meni ponašalo potpuno normalno. Ali kada su postajali nervozni ili su pokušavali da budu posebno ljubazni prema meni zato što sam Jevrejin, to bi ih izdvajalo od ostalih. činilo je da se osećam kao da nisam baš Nemac, nego nešto drugačije, egzotično i neobično.
Mounk: U Nemačkoj osećam sve više kao Jevrejin, ali u Njujorku, gde živi milion i po Jevreja, mogu i da se ne identifikujem kao Jevrej
Mounk: U Nemačkoj osećam sve više kao Jevrejin, ali u Njujorku, gde živi milion i po Jevreja, mogu i da se ne identifikujem kao Jevrej
Da biste se osećali kao pravi Nemac, želite da vas tretiraju kao i sve druge?
Bilo bi sjajno ako bi smo mogli da dođemo do tog nivoa. Mnogi ljudi sada traže ono što se na nemačkom zove Schlussstrich – podvlačenje crte. Kažu: ‘slušaj, holokaust je bio davno, moja generacija i ja više nemamo ništa s tim, hajde da prosto zaboravimo prošlost’. I u tom revoltu postoji nešto veoma razumljivo. Ali kada ljudi pokazuju da se prema meni ne ponašaju na neki poseban način, kada kažu, često pomalo pasivno-agresivno: ‘pazi, neću te tretirati drugačije samo zato što si Jevrejin’, onda te u krajnjoj liniji opet tretiraju jako čudno. Nažalost, normalnost koju svi želimo ne može samo da se proglasi dekretom.
Napustili ste Nemačku i otišli da živite i studirate u Njujorku. Da li je to pasivno-agresivno ponašanje bilo razlog da odete u Ameriku?
To je bio deo razloga. Došlo je dotle da više nisam hteo da budem osoba koja počinje celu tu istorijsku dramu, od kajanja do pobune protiv prošlosti, svaki put kada bih pomenuo svoje pretke.
U svojoj knjizi kažete da neki Nemci, time što insistiraju na podvlačenju crte, negativno deluju na nemačko društvo. Kako to?
Najgori efekat nije onaj koji se tiče odnosa između Jevreja i Nemaca, već između Nemaca i drugih emigranata, naročito onih turskog porekla. Taj mentalitet navodi ljude da kažu: ‘bili smo isuviše fini prema doseljenicima jer se plašimo toga da insistiramo na našem nemačkom identitetu. Sada je konačno pravo vreme da kažemo da je ovo naša zemlja i da moraju da preuzmu našu kulturu.‘ To je otežalo Nemačkoj da prihvati istinski raznovrsan i multietnički identitet, a to zemlja mora da uradi da bi se suočila sa budućnošću. Jer populacija opada, potrebno nam je više imigranata. Ako ne ukinemo državu blagostanja, to je neizbežno.
Da li je tačno da u Njujorku nikog zapravo ne zanima vaša religija i poreklo?
Jeste. Ljudi će te pitati o poreklu, ali im je u suštini svejedno. Sledećeg dana, verovatno su napola zaboravili ono što si im rekao. Smešno je što se u Nemačkoj osećam sve više kao Jevrejin, ali u Njujorku, gde živi milion i po Jevreja, mogu i da se ne identifikujem kao Jevrejin.
Da li mislite da će se to ikada desiti i Nemačkoj?
To je povezano sa velikim pitanjem koje glasi: da li možemo da iznova definišemo našu zemlju, da je učinimo zaista raznovrsnom, zaista multietničkom, zaista otvorenom za ljude iz različitih kultura? Kao što sam već rekao, ne radi se o odnosima između Jevreja i Nemaca. Radi se i o odnosima između Nemaca i svih drugih imigranata. Ima nekih razloga za nadu. Ako odete u pojedine velike gradove, videćete da taj stav počinje da postaje stvarnost. Ali ima i ljudi koji su u velikoj meri protiv toga. Neki ljudi sa desnice čak pokušavaju da uključe Jevreje da bi isključili muslimane. Kada pričaju o dominantnoj kulturi, oni lukavo kažu: ‘potrebana nam judeo-hrišćanska‚ vodeća kultura’. To je pametna politička strategija: nisam ja rasista – vidi kako volim Jevreje. Ali mislim da to neće funkcionisati. Sve dok se ljudi i dalje drže ideje da je nemačka određena jednom etničkom grupom i jednom kulturom koja se nikada ne menja, i Jevreji će se osećati kao da tamo nisu sasvim kod kuće. Za mene je ključno pitanje ko će pobediti u toj raspravi o nemačkom identitetu. I ne znam kako da odgovorim na to. Ja imam nade, ali bi moglo da krene i ovako i onako.
Jaša Mounk je studirao na Kembridžu i Univerzitetu Kolumbija, i u Parizu. Trenutno sprema doktorat na Harvardu.
Autor: Migel Zamorano / dj
Odgovorni urednik: Ivan đerković
