Rasprave o Evropi trenutno su fokusirane na grčku finansijsku krizu i njen potencijalni uticaj na budućnost Evropske unije. Tekuće rasprave koje se odnose na vojna pitanja i Evropu mogu da se čine beznačajnim, pa čak i anahronim. Naravno, složićemo se da u ovom trenutku pitanje budućnosti Evropske unije daleko nadvisuje sva druga razmišljanja, ali mi želimo da iznesemo argumente da postoje scenariji o budućnosti Evropske unije sa vojnim aspektima i da su oni daleko od arhaičnih.
Egzistencijalna kriza u EU
Evropska unija doživljava egzistencijalnu krizu. Ta kriza nema veze sa Grčkom, već sa tim šta je to što članice Evropske unije duguju jedna drugoj i koliko kontrole Evropska unija ima nad svojim članicama. Evropska unija je dobro funkcionisala u vreme generacije koja je živela u prosperitetu. Sa pojavom finansijske krize, bogatije članice bejahu pozvane da pomognu onim manje bogatim.Opet, ovo se ne tiče samo Grčke – kreditna kriza u srednjoj Evropi iz 2008. je zapravo bila ista stvar. Bogatije zemlje, Nemačka posebno, nisu se radovale mogućnosti da se novac poreskih obveznika troši na pružanje pomoći zemljama koje se bore sa pucanjem kreditnih mehurova.
One u stvari neće da to urade, a ako ipak budu primorane, žele da kontrolišu način na koji te zemlje troše pozajmljeni novac kako se ovo stanje ne bi ponovilo. A opet, izlišno je reći da Grčka – kao i zemlje koje mogu završiti slično kao i ona – ne žele spoljnu kontrolu nad svojim finansijama.
Ako nema uzajamnih obaveza između zemalja članica EU, a nemačka i grčka javnost ne žele [ona prva] da spašava [Grčku], a [ona druga] da se pokori [Nemačkoj], onda se postavlja suštinsko pitanje šta će Evropa postati – nevezano za prostu zonu slobodne trgovine – posle ove krize. To nije jednostavno pitanje preživljavanja evra, mada ni to nije trivijalna stvar.
Evro i Evropska unija će verovatno preživeti ovu krizu – premda njihova zajednička propast nije ni približno tako nezamisliva kao što bi Evropljani pomislili pre samo par meseci – ali to nije jedina kriza koju će Evropa iskusiti. Nešto svako malo krene naopako, a Evropa nema institucije koje bi mogle da se nose sa takvim problemima. Događaji u poslednjih nekoliko nedelja ukazuju na to da evropske zemlje nisu sklone tome da stvore takve institucije, a uz to javno mnjenje će ograničiti mogućnosti evropskih vlada da ih kreiraju ili da participiraju u ovim institucijama. Ne zaboravimo, izgradnja super države iziskuje jednu od ove dve stvari: rat koji utvrđuje ko donosi odluke ili pak državnu saglasnost usmerenu ka stvaranju saveza. Evropa slikovito demonstrira ograničenja ove druge strategije.
Šta god da se desi kratkoročno, teško je predvideti bilo kakvu dalju integraciju evropskih institucija. A lako je zamisliti da Evropska unija devoluira od svojih ambicioznih vizija ka savezu sazdanom na principu pogodnosti, izgrađenom oko ekonomskih benefita pregovaranih i usaglašenih između pojedinačnih partnera. Prelaz će dakle biti od unije ka savezu u kome neće biti nikakvih interesa sem individualnih.
Ponovno otvoreno Nemačko pitanje
Vraćamo se na pitanje koje definiše Evropu još od 1871, a to je status Nemačke u Evropi. Kao što vidimo tokom sadašnje krize, jasno je da je Nemačka privredni centar kome gravitira Evropa, a ova kriza je takođe pokazala i da su ekonomska i politička pitanja u mnogome istovetna. Ako se Nemačka sa nečim ne slaže, ništa se po tom pitanju ne može učiniti, a ako to Nemačka želi, to će i biti učinjeno. Nemačka ima ogromnu moć u Evropi, čak i ako je ona u velikoj meri ograničena na ekonomska pitanja. Samo, to što je Nemačka i kočničar i lokomotiva Evrope, vremenom je načinilo Nemačku centralnim problemom Evrope.
Ako je Nemačka ključni donosilac odluka u Evropi, onda ona definiše svaku politiku koju Evropa preduzima kao celina. Ako se Evropa raspadne, Nemačka je jedina evropska zemlja koja može da formira alternativne moćne i kohezivne koalicije. To znači da će, ukoliko Evropska unija oslabi, Nemačka imati najveći uticaj na to šta će se desiti sa Evropom nakon EU. U ovom trenutku Nemci marljivo rade na preformulisanju Evropske unije i evrozone u smeru koji više odgovara njihovim željama. Ali, kako to zahteva da brojni partneri ustupe deo suvereniteta nemačkoj kontroli – isti onaj suverenitet koji su ljubomorno čuvali tokom celog evropskog projekta – vredi ispitati nemačke alternative za Evropsku uniju.
U tu svrhu prvo moramo razumeti limite Nemačke. Nemački problem je onaj isti još od ujedinjenja: ona je izvanredno moćna sila, ali daleko od toga da je svemoćna. Njena vrlo velika moć čini je fokusom drugih sila, a zajedno, ove druge sile mogu da je onemoguće. Prema tome, glas Nemačke je presudan za bilo koju odluku Evropske unije u ovom trenutku, i ona će predstavljati centar moći u Evropi u budućnosti – ali Nemačka ipak ne može tek tako i sama. Njoj su potrebne koalicije, što znači da je dugoročno pitanje sledeće: ako Evropska unija oslabi ili čak propadne, koju će alternativnu koaliciju Nemačka potražiti?
Uobičajen odgovor na prvu loptu je Francuska, s obzirom da su ove dve privrede donekle slične i da su zemlje najbliži susedi. Ali istorijski gledano, ova sličnost u strukturi i lokaciji nije bila izvor saradnje i ljubavi, već konkurencije i trvenja. Unutar Evropske unije, prepune različitosti, Nemačka i Francuska su bile u stanju da ostave po strani svoja neslaganja i pronađu zajednički interes radi upravljanja Evropom na obostranu korist. To ko-menadžerisanje je naravno doprinelo stvaranju sadašnje krize. Povrh toga, najvažnija stvar koju Francuska ima, a da je Nemačka želi, je njeno tržište; ali neki idealni partner za Nemačku imao bi i nešto više da ponudi. Sama po sebi, Francuska ne može biti osnova za dugoročnu nemačku ekonomsku strategiju. Istorijska alternativa za Nemačku oduvek je Rusija.
Ruska opcija
Između nemačke i ruske ekonomije postoji mnogo potencijalne sinergije. Nemačka uvozi velike količine energije i drugih resursa iz Rusije. Kao što je opštepoznato, Rusiji trebaju izvori tehnologije i kapitala da bi prevazišla trenutnu poziciju pukog izvoznika resursa. Nemačka ima problem sa depopulacijom i treba joj stalan izvor radne snage – po mogućstvu one koja zapravo ne želi da se preseli u Nemačku. Ruska ekonomija još od sovjetske ere nastavlja u smeru de-industrijalizacije, i dok to ima mnoštvo negativnih uticaja, postoji jedan pozitivan koji se često previđa: Rusija sada ima više radne snage nego što može da efikasno zaposli u privredi, s obzirom na strukturu kapitala. Nemačka ne želi više imigranata, ali joj treba pristup radnoj snazi. Rusija želi fabrike u Rusiji kako bi uposlila svoj višak radne snage, a takođe želi i tehnologiju. Logika nemačko-ruskog ekonomskog odnosa je očiglednija nego logika nemačko-grčkog ili nemačko-španskog odnosa. Što se Francuske tiče, ona može da participira ali i ne mora (i gle čuda, Francuzi se pridružuju brojnim tekućim nemačko-ruskim projektima).
Dakle, ako se usredsredimo na ekonomiju, i pretpostavimo da Evropska unija ne može da opstane kao integrisani sistem (što je logičan, ali još uvek nedokazan ishod), a onda dalje pretpostavimo da je Nemačka em vodeća sila u Evropi em nesposobna za rad izvan koalicije, onda bismo rekli da je nemačka koalicija sa Rusijom najlogičniji ishod slabljenja EU.
Ovo bi dovelo mnoge zemlje u krajnje nelagodnu poziciju. Prva od njih je Poljska, stešnjena između Rusije i Nemačke. Druga je SAD, jer Vašington bi video rusko-nemački ekonomski blok kao značajniji izazov nego što je Evropska unija ikada bila, i to iz dva razloga. Prvo, to bi bio koherentniji odnos – stvaranje zajedničke politike između dve države, sa mnoštvom paralelnih interesa, daleko je jednostavnije i brže nego između njih 27. Drugo, i još važnije, dok Evropska unija ne može da razvije vojnu komponentu zbog unutrašnjih neslaganja, izrastanje političko-vojne dimenzije u rusko-nemačkom ekonomskom bloku je mnogo lakše zamisliti. Ona bi bila izgrađena oko činjenice da i Nemci i Rusi zaziru i plaše se američke moći i aktivnog samopouzdanja, te da su Amerikanci godinama bili dodvoravajući saveznik koji se isprečavao između ove dve sile. I Nemačka i Rusija bi smatrale da se time samo brane od američkog pritiska.
I to nas dovodi na priču o raketama tipa Patriot. Bez obzira na birokratsku žabokrečinu iz koje je nastao ovaj transfer, ili političku indolentnost koja je proizvela ovaj plan, razmeštanje raketa Patriot lepo se uklapa u proces laganog sazrevanja vojnih odnosa između Poljske i SAD. Pre nekoliko meseci, Poljaci i Amerikanci sproveli su vojne vežbe u baltičkim državama, izuzetno osetljivoj oblasti za Ruse. Poljski avijatičari sada lete na nekima od najmodernijih ‘made in USA’ aviona na svetu, F-16S. Uz rakete Patriot, ovo bi mogao da bude ozbiljan izazov Rusima. Poljski general je komandant sektora u Avganistanu, što je nešto što Rusi primećuju. Kroz čitavo mnoštvo ovakvih procesa uzrastaju sve tešnji američko-poljski vojni odnosi.
Sadašnji ekonomski problemi mogu dovesti do temeljnog slabljenja Evropske unije. Nemačka je ekonomski moćna ali potrebni su joj ekonomski koalicioni partneri koji će doprineti njenom blagostanju, a ne da samo crpu iz njega. Rusko-nemačko savezništvo bi bila logička posledica ovog stanja stvari. Ako se to desi, Amerikanci i Poljaci bi logično imali svoje bliske odnose. Rusko-nemački odnosi bi najpre počeli kao ekonomski a zatim se razvijali prema vojnim. Američko-poljski odnosi bi počeli kao vojni, a slabljenjem Evropske unije, razvijali se prema ekonomskim. Rusko-nemački blok bi pokušao da dovede neke druge zemlje u svoju koaliciju, a isto bi nastojao i poljsko-američki blok. Dva bloka bi se nadmetala u Centralnoj Evropi – i za Francusku. Tokom ovog procesa, u poslednje vreme monotona politika NATO-a bi sve više poprimala na napetosti i uzbudljivosti.
Prema tome, grčka kriza i Patriot rakete će se možda u jednom trenutku ukrstiti, ili sa našeg stanovišta, svakako će se u jednom trenutku susresti. Iako sami po sebi nisu od trajnog značaja, ovo dvoje zajedno ukazuju na novu logiku u Evropi. Ono što se sada čini nemogućim u Evropi možda neće biti nezamislivo za par godina. Slabljenje Evropske unije koje simboliše Grčka, i rakete Patriot koje predstavljaju ponovnu militarizaciju bar jednog dela Evrope, samo su naizgled nepovezane tendencije koje bi lako mogle da se preklope.
