Dr Nenad Mandic je potomak Nikole Tesle, od Mandica kojima je pripadala i Teslina majka, i najdirektniji je naslednik naucnikov, ne samo po krvi. Iznad svega, nasledio je njegovu ljubav za nauku, posvecenost ucenju, sklonost ka pronalazaštvu.
Od 1971. godine živi i radi u Cikagu i u svojoj elektrohemijskoj kompaniji „HBM“, u kojoj najprakticnije primenjuje svoj revolucionarni metod za hromiranje metalnih površina, uvek smišlja i potvrduje nešto novo, slažuci kockice zamišljenih mozaika, sve bliži ostvarenju svih svojih naucnih snova.
U isto vreme i cudan i obican, kako to naucniku i coveku zadubljenom u knjige i prilici, dr Nenad Mandic svoju pricu pocinje o Kosovskoj Mitrovici.
Moc znanja
U njegovoj kompaniji, na skoro svakom zidu, stoji natpis na engleskom: „Onaj ko danas diplomira, a sutra prestane da uci, prekosutra ce biti neobrazovan“. Isto piše i u sobama njegovih sinova, koji ce, na ovaj ili onaj nacin, naslediti ocevu ljubav prema nauci i ucenju. Na svakom vidnom mestu u kompaniji su natpisi na srpskom, a onda na engleskom jeziku (iako nema nijednog zaposlenog Srbina, Mandic u šali kaže da zaposleni makar moraju pitati za znacenje reci na njegovom maternjem jeziku).
– Tamo sam slucajno roden 1945, jer majka mi je poreklom iz cuvene mitrovacke porodice, a otac se u to vreme zatekao na Sremskom frontu. Srecom, otac je samo ranjen, pa smo se odmah vratili u Beograd. Moj otac je sin cuvenog beogradskog advokata Pere Mandica, a i sam je bio pravnik. Posle rata su nam oduzeli stan, izbacili sve stvari, u veci deo našeg stana uselio se partizan iz Mostara, a nas su smestili u improvizovanu garsonjeru bez prozora. Ne volim toga ni da se setim.
U Ameriku sa 300 dolara
Za hemiju se zainteresovao zahvaljujuci svojoj tetki koja je kucala diplomske radove i doktorate studenata Tehnološkog fakulteta, a on joj diktirao. Za to je dobijao novac, leta provodio kod rodbine u Švajcarskoj i imao divnu mladost. Boksovao je za „Radnicki“, priznaje, vrlo dobro igrao i poker, živeo zanimljiv život beogradskog momka. Završio je hemiju, poceo da radi kao upravnik basena „Trepca“ i zbog poznatih politickih okolnosti, ali i zbog svoje preke naravi, izdržao samo godinu dana. Kako kaže, nije voleo Titove slike na zidovima kancelarija, a i pisao je cirilicom.
– U to vreme vec sam dobio poziv da dodem u Ameriku, stigla je i moja green card. Rešio sam da sve napustim i dodem ovde. Stigao sam sa 300 dolara u Klivlend, preko veze dobio posao u fabrici na istovaranju i utovaranju kamiona. Srecom, moj engleski jezik je bio dobar i krenuo sam u potragu za novim poslovima. Insistirao sam na poslu inženjera hemije i tako tragajuci, 31. decembra 1971. godine u11 sati uvece našao sam se na cikaškom ćrodromu. Otišao sam u prostorije SNO, tamo su slavili docek nove godine. Neki ljudi su me prihvatili, našli mi smeštaj, i za nedelju dana sam našao posao u mojoj struci, u Vokigenu. Tu sam ostao godinu dana. Radio sam za vrlo malo para, ali makar ono što volim da radim. Tada sam nekako i saznao da kompanija može da plati školovanje, pa sam rešio da, ako vec radim za malu platu, iskoristim uslove za školovanje. I tako je pocelo. Putovao sam tri puta nedeljno vozom do Cikaga na predavanja i nikada se nisam pokajao. Jer, to sam ja, to je ta moja duboka potreba za istraživanjem. Tada sam se setio i cuvenog profesora Ivkovica sa mog fakulteta, uz koga sam zavoleo i nauku, i koji mi je u svemu bio uzor.
Stopama predaka
Prica nam kako je oženio devojku koju je poznavao samo dva dana, ali sa kojom je i danas u srecnom braku, sa dva sina. Takode prica o svojim lutanjima, posebnom svetu mašte u kojem elektroni zauzimaju znacajno mesto, potrebi da bude zatrpan knjigama i papirima. Od svih materijalnih vrednosti posebno poštuje svog „jaguara dajmlera“ i zlatni „Filip Patek“ sat zato što je jedan takav jednom spasao život njegovom ocu.
Svi u porodici Mandica su bili doktori i zato je i on rešio da ga važan pronalazak dovede do te titule. Tako je svo svoje znanje i umešnost upotrebio da promeni stari proces galvanizacije iz 18. veka i otkrije novi, revolucionarni metod za hromiranje metalnih površina. Danas je Nenad Mandic vodeci svetski ekspert dekorativne i funkcionalne galvanizacije.
– Odlucio sam se da doktorat radim u Engleskoj i mnogo vremena posvetio tom istraživanju i svojoj disertaciji. Trebalo je uraditi mnogo radova, kompletirati tu citavu oblast. Pristupao sam tome izuzetno ozbiljno, a 1998. godine dobio sam nagradu Americkog društva za galvanizaciju. To je zaista veliko priznanje. Zato danas mnogo svoga vremena posvecujem rešavanju problema u velikim sistemima, odlazim na poziv kao konsultant i za vrlo kratko vreme uspevam da rešim problem. Radio sam i sa „Boingom“, i sa NASOM, i sa mnogim drugim poznatim firmama. Ipak, sada sam vrlo srecan kada mogu da radim ono što najviše volim – da se bavim naucnim radom i ne insistiram ni na stvaranju profita u mojoj kompaniji, niti na stvaranju materijalnih vrednosti. Moje ime je na više od 50 naucnih radova, iza 12 patenata i tako cu nastaviti i dalje.
Cesto je odlazio na tehnloški fakultet, držao predavanja, nosio gomile knjiga i strucne literature.
– Radim ono što znam i ono što volim, i zato mi ništa nije teško. Ne mislim da je to nešto posebno, jer to je moj svet i u njemu sam vrlo srecan i ispunjen. U svoju kancelariju dodem u šest sati ujutro, radim dva sata za kompaniju, a ostalih desetak za nauku. Nikada nisam umoran i ne stižem ni da ostarim. Sada pripremam radove i dokumentaciju za prijem u Srpsku akademiju nauka. U Cikagu cu krajem aprila držati predavanje o procesu galvanizacije, jer volim da svoje znanje prenosim na druge. Mislim da sam dobar predavac. Iza mog oca i mog dede su ostale važne stvari, ja želim da i iza mene ostane nešto važno i veliko.
Dijaspora nije ono što je bila
U vreme rata na prostorima bivše Jugoslavije u otadžbinu je putovao i nekoliko puta godišnje, noseci humanitarnu pomoc. Sada je pomalo razocaran zbog svega što se tamo desilo i ne odlazi tako cesto. Clan je Srpske narodne odbrane, jedan je od osnivaca Fudbalskog kluba „United Serbs“, nesrecan jer se dijaspora u Americi istrošila podelama i svadama. Oslabljena i nemocna, danas nema onu snagu i cvrstinu koja je imala šezdesetih godina. Ipak, iskreno kaže, ni on više nema volje za bilo kakve aktivnosti, jer je svu svoju srecu našao u knjigama i svojoj nauci, kojoj još uvek ima šta da da i od koje još uvek ima šta da dobije.
