U Srbiji već 10 godina nema ozbiljne debate o slobodi medija. A 10 godina pre toga medijska represije i borba za opstanak nezavisnih medija bile su ključna obeležja ne samo medijskog sistema Srbije nego i Srbije kao društvene zajednice. One su istovremeno bile i ključ za raspoznavanje nedemokratskih, demokratskih i lažnih demokratskih orijentacija kako organizacija tako i grupa i pojedinaca.
Dovoljan je samo jedan primer: politički legitimitet čuvenog opozicionara Vuka Draškovića, koji se istakao kao borac protiv TV Bastilje (tj. državnih medija koji su bili strateški stub tadašnjeg režima), počeo je da se urušava u prodemokratskoj javnosti ne kad je njegova stranka počela da prisvaja razna materijalna dobra po Beogradu u kome je preuzela vlast, nego kad je od male TV stanice, Studija B, godinama mučene državnom represijom, pokušao da napravi novu TV Bastilju, koja će podržavati prodemokratsku političku opoziciju.
Rezultati 10-godišnje vladavine članica nekadašnjeg prodemokratskog DOS-a u medijskom sektoru su porazni. Oni nisu primarno posledica nedostatka strategije razvoja medijskog sektora već nemara za razvoj slobodnih medija kao delotvorne političke strategije.
Ne samo da je haotična privatizacija nepovratno uništila neke od medija s decenijskom tradicijom i solidnim resursima; ne samo da je vlasništvo pojedinih privatizovanih medija i dalje netransparentno i da država celu deceniju ne želi da se povuče kao vlasnik iz nekih od najuticajnijih medija; ne samo da su zakoni sistematski menjani u pravcu ograničavanja medija i smanjenja kapaciteta i uticaja aktera van vladajućih struktura; ne samo da nisu rešeni zločini protiv novinara – već nije rešeno ni osnovno pitanje bez koga nema ni kritičke javnosti ni demokratije.
U istraživanju Instituta društvenih nauka o stanju slobode medija 2009. godine, od 210 anketiranih rukovodećih ljudi u informativnim medijima, ostvarivanjem slobode medija u praksi bio je zadovoljan – jedan. Dve trećine urednika (66 odsto) navelo je da je sloboda njihovih medija bila kršena u nekom obliku. Žalili su se pre svega na ekonomske, ali i na druge vrste pritisaka, a rekli da slobode i prava medija najčešće narušavaju organi vlasti (40 odsto svih navedenih izvora narušavanja), političke partije i organizacije (21 odsto), kao i ekonomski moćnici u svojstvu oglašivača (21 odsto).
Ogromna većina anketiranih (88 odsto) smatrala je da su pritisci, pretnje i napadi na medije i novinare ili veoma ozbiljan ili prilično ozbiljan problem srpskog društva. U odnosu na samo godinu ranije, urednička percepcija opšteg stanja medijskih sloboda i prava je pogoršana.
Najnovije novčano kažnjavanje Danasa, sledeće skandalozno nakon onoga povodom povrede časti Franka Simatovića Frenkija i nakon onoga povodom štampanja autentične fotografije pristalice Miloševića koja je u međuvremenu promenila političko mišljenje, samo je još jedna ilustracija arogantnog odnosa vlasti prema sopstvenim demokratskim deficitima. Ona medije vidi samo kao pogodan ili nepogodan instrument svog političkog marketinga i nebrojeno je puta pokazala da nema nameru da omogući uslove za razvoj slobodnih i autonomnih medija, koji će biti kontrolor vlasti i mesto za javnu debatu o stvarima od javnog interesa. Stoga nezainteresovanost vlasti za pitanja koja su od ključnog značaja za opstanak i kvalitet medija – a time i kvaliteta javnog života – ne treba tumačiti kao rezultat nemara.
Apeli na savest političara i programska obećanja o uređenju medijskog sektora neće pomoći. Novinarska profesija mora da nametne pitanje medijskih sloboda kao ključno demokratsko pitanje društva. Snaga joj je u tome što vlast ne može bez medija, što su oni krvotok politike. I u tome što u Srbiji postoji zrela demokratska javnost koja je iskusila dobrobiti slobodnih medija i dugovečnost loših posledica delovanja TV Bastilja.
Autorka je naučna saradnica Instituta društvenih nauka iz Beograda
