Donji Lapac je jedna od opština sa istoka Like. I pored svih svojih privrednih i turističkih potencijala, poslednjih godina suočena je sa sve većim odlivom stanovništva. Neiskorištenih resursa ima, kaže načelnik Donjeg Lapca Ilija Obradović, ali nemar i nedovoljna briga za ove krajeve, pre svega državnih nivoa vlasti, dovele su do toga da ostaju pusti dok mlađe stanovništvo svoju priliku traži u nekim drugim evropskim državama.
– Donji Lapac, na žalost, kao i većina ruralnih područja pa i cele Hrvatske, suočen je sa trendom iseljavanja i odlaska mladih ljudi na zapad. To je doprinelo činjenici da, naročito u poslednje vreme, imamo osetno manji broj stanovništva. Ujedno to je i posledica neuspevanja da se pokrenu neke privredne aktivnosti na prostoru povratničkih sredina, čak i u onom delu gde smo prepoznati. Mi imamo ogromne količine šume, šumskog asortimana, a ni jedna pilana, niti jedan proizvodni pogon u ovom posleratnom periodu nije uspeo da zaživi. Sa druge strane, imamo i prirodne resurse, prirodno bogatstvo, reku Unu koja je biser Hrvatske, Štrbački buk kao jedan od najlepših slapova, ali slabo razumevanje državnih nivoa vlasti da se proglasi nacionalnim parkom, što je sa druge strane Bosna napravila, kod nas ne uspeva pa čak se i opstruiše. Zbog toga dolazimo u problem sa razvojem turističkih potencijala.
-Sve je to dovelo do iseljavanja i odlaska ljudi. Mi se, kao opština, zaista trudimo da tamo gde imamo neku svoju nadležnost uradimo koliko možemo. Kroz komunalnu infrastrukturu, domaće ili evropske fondove asfaltiramo seoske puteve, napravili smo reciklažno dvorište, kroz projekat ruralnog razvoja radimo na izgradnji mrtvačnice, čekamo projekat za vatrogasni dom i turističko-informativni centar, i sve su to neke stvari koje mi kroz fondove možemo da osiguramo, ali naglašavam da izostaje taj privredni momenat – iskreno će načelnik Donjeg Lapca Ilija Obradović.
Iz Like svi odlaze
Podaci sa poslednjeg popisa stanovništva, prema rečima načelnika, danas su osetno drugačiji. U potragu za boljim životom jednako odlazi i domaće srpsko i doseljeno hrvatsko stanovništvo.
– Prema podacima sa poslednjeg popisa stanovništva mi smo imali tačno 2.314 stanovnika. Od toga je osamdeset procenata bilo srpsko stanovništvo. Danas je taj broj puno manji i mislim da ne prelazi brojku od 1.500 stanovnika iako smo, procentualno, opet u većini. Ni pripadnici hrvatske zajednice nisu imuni na iseljavanje i odlaske u veće ili razvijenije sredine. To je proces koji je intezivno počeo da se odvija nakon ulaska Republike Hrvatske u EU – kaže Obradović.
Činjenica što ljudi odlaze ne treba ni da čudi sve dok je primera onih koji godinama u nazad nisu uspeli da ostvare ni naojsnovije uslove za ostanak. Bilo da se radi o poslu, obnovi kuća,stambenom zbrinjavanju ili prosto mogućnosti da u 21. veku imate struju, sve su to dovoljni razlozi da jedni odlaze, a drugi se u Liku ne vraćaju.
U Teslinoj Lici živi se uz plamen sveće
Profesorka srpskog jezika Radmila Kuga vratila se u ove krajeve sa namerom da tu ostane jer joj, kako kaže, ni jedeno drugo mesto nije bilo primamljivije za život od njene Like, još nema struju. Ona danas sve pripreme za posao u školi obavlja uz plamen sveće, baš u toj Lici iz koje je potekao niko drugi do sam Nikola Tesla, genije koji je otkrio sve tajne elektriciteta.
– Šest godina radim kao profesor srpskog jezika u Donjem Lapcu i oko deset godina u dve osnovne škole u Kninu, a još uvek nemam ni punu platu ni punu normu iako sam jedini profesor srpskog jezika koji živi na prostoru Like. U Donjem Lapcu živim u stanu koji sam dobila od Ureda za obnovu i stambeno zbrinjavanje, a u kojem, još uvek, nemam ni struju – u dahu izgovara Radmila.
Na pitanje zašto, kako je moguće da nema ni struju, ni sama nam nije znala da nam pruži odgoor.
– To vam ni ja ne mogu reći kao što ni meni nisu dali nikakav odgovor. Već godinu dana pokušavam da saznam gde je nastao problem i zašto se to ne rešava, ali odgovora ni sada nemam. Dugo su mi govorili da je u Gospiću problem sa pisanjem procedure oko pisanja i slanja zahteva za Zagreb. Rekli su mi, najzad, da je zahtev poslan za Zagreb, ali povratne reakcije i dalje nema. Čini se da sve ovde, iz nekog razloga, tako ide. Pre nego što sam dobila pravo na stan, živela sam u roditeljskoj kući u selu pored Lapca, gde su ranije živeli moji roditelji i gde i danas živi moj brat. Ni za tu kuću brat nije uspeo da ostvari pravo na državnu obnovu. Iako je kuća u jako lošem stanju, prokišnjava, bratu su jedne godine govorili da je drugi na spisku za obnovu, sve papire je uredno predao, deset godina već čeka na taj materijal, a sada su mu rekli da je na listi čekanja četvrti. I u toj situaciji čoveku je teško ra razabere šta se u stvari dešava i zašto se sve odvija na takav način. Kao nastavnik u tri škole i neko ko mora pisati pripremu za nastavu, radim pod svetlosti sveće u 21.veku u Lici iz koje je potekao Nikola Tesla, čovek koji je svojim izumima osvetlio svet i čitavo čovečanstvo uveo u 21.vek – razočarano će Radmila.
U višim razredima škole u Lapcu, po Radmilinim rečima, danas je tek nešto više od dvadesetak đaka koji uče srpski jezik i isto toliko u nižim, dok ih je u celoj školi ukupno oko osamdeset. Više nego upola manje u odnosu na protekli period. Zbog sve manjeg broja dece postoji mogućnost da škola u Lapcu dobije status područne, no Radmila se nada da ipak neće, upravo zahvaljujući dvojezičnoj nastavi.
Zbog nedostatka ljudi nema razvoja, a ljudi odlaze zbog nedostatka posla
Za postojeće, dostupne EU fondove, potrebno je opet i mlađe i edukovano stanovništvo ali u većini slučajeva i početni kapital. Dobrih primera u realizaciji projekata u Lapcu ima jedino u razvoju poljoprivrede, ali to je za ovako bogat lički kraj nedovoljno, smatara načelnik Obradović.
– Sa jedne strane, pokretanje bilo kakvog posla, pa i kroz EU fondove, privredni subjekat ili fizička osoba treba imati neki početni kapital, a mi smo i tu u nedostatku. Sa druge strane, u deficitu smo i sa radno aktivnim stanovništvom koje je otišlo. Za neke veće, ozbiljnije projekte, potreban je i određen nivo obrazovanja, edukacije, da bi se uopšte i mogli realizovati, a mi imamo problem upravo iz razloga što nam uglavnom ostaje starije stanovništvo. U oblasti poljoprivrede imamo oko tridesetak domaćinstava koja se njome ozbiljnije bave. Angažovali su sebi konsultante i uspešno se javljaju na postojeće mere razvoja. Zahvaljujući njima, a po podacima kojima ja raspolažem, odobreno je preko 35 većih projekata koji će biti na dobrobit ne samo njima već i čitavom ovom kraju. Dakle, prostora ima ali treba puno vremena da se nešto pokrene, da svaki pojedinac shvati da nešto treba činiti, da se sam treba pokrenuti, jer svi kao da čekaju da se otvori neko radno mesto. Danas je neko novo vreme koje zahteva i neke lične sposobnosti, odgovornost, samoinicijativu, a radnih mesta je malo ako čekate da vas neko pozove da radite – zaključuje Obradović.
I kako god da se sagleda, sve se opet vrti u krug. Bez ljudi ni u Donjem Lapcu ni u Lici nema boljeg života, ali za ostanak i povratak ljudi treba stvoriti mogućnosti za pristojan život, onu odskočnu dasku i vetar u leđa da ih makar motivišu u želji da ostanu. Život koji nije luksuz, već samo pristojan i u skladu sa najosnovnijim ljudskim potrebama, daleko od onog za kakvim su mnogi otišli, ali makar približan onome zbog kojeg bi se ponovo vraćali.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.
The post Nemar prema Lici pustoši i srpske opštine sa njenog istoka appeared first on srbi hr.
