Уметница која је свој животни и сликарски пут посветила Србији у којој је провела највећи део свог дугог живота, Немица која се у души осећала Српкињом, Бета Вукановић, данас као да од нове генерације Срба није довољно упамћена, иако је у нашој култури оставила неизбрисив траг. Својим сликама, али и друштвеним ангажманом обележила је велики део 20. века и турбулентних дешавања на овим просторима.
Бета Вукановић
Родила се 18. априла 1872. године у Бамбергу у Немачкој као Бабет Бахмајер. После завршетка основне школе и више женске школе уписала се 1890. године у приватну сликарску школу Карла Мара и Антона Ажбеа у Минхену, где се упознала са већ познатим и признатим српским сликаром Ристом Вукановићем. Између Бете и годину дана млађег Ристе убрзо се рађа љубав која бива крунисана браком, а супружници 1898. одлазе за Србију и Београд за који су пријатељи Бети причали да је мали град у којем не постоји интересовање за уметност. Брачни пар Вукановић 1899. добија дозволу Министарства просвете да наследи прву српску сликарско-цртачку школу од њеног оснивача Кирила Кутљика, после његове смрти. Школа се налазила у кући Вукановића у Капетан Мишиној улици број 13 на Дорћолу, а та кућа и данас постоји. Последња година 19. века била је изузетно значајна за тада младу сликарку Бету Вукановић, јер за слику „Крсна слава“ 1900. године добија награду на Светској изложби у Паризу, чиме проноси и славу Србије.
Бета Вукановић, Крсна слава, олеографија, 1900.
Године 1904. агилна Бета оснива Друштво српских уметника „Лада“ у част стогодишњице Првог српског устанка. Осим Бете Вукановић, оснивачи друштва названог по словенској богињи пролећа, били су и истакнути сликари тог времена попут Петра Убавкића, Уроша Предића, Марка Марута и Надежде Петровић. По почетку Балканских ратова, Бета Вукановић сликарски кист замењује болничарском униформом радећи као добровољна болничарка која је са огромним пожртвовањем неговала тифусне болеснике и тешке рањенике. Многи српски листови који су током Првог светског рата излазили у Француској истицали су Бетину љубав према српском народу и отаџбини коју је она потврђивала у најтежим тренуцима за Србију. Са болесним супругом и рањеницима стигла је до Солуна, а одатле у Марсеј. Сачувана су само два њена акварела из тих ратних година. Обе слике налазе се данас у Војном музеју у Београду.
Бета Вукановић, Херцеговачка ношња, околина Требиња
Риста Вукановић је умро у санаторијуму 1918. године и сахрањен је на војничком гробљу у француском граду Тијеу. Скрхана болом због смрти животног и уметничког сапутника, Бета се вратила у Београд са последњим транспортом избеглица 1919. године. Становала је у Дому ученица и радила као наставник цртања. Ускоро оснива Удружење ликовних уметника у Београду, а 1921. постаје наставник у уметничкој школи. Бета Вукановић је била и једна од првих ликовних уметница код нас и бавила се и карикатуром, а својим карикатурама је илустровала и роман Бранислава Нушића „Општинско дете“ 1902. године. Младе сликаре је стално подстицала да прате нове уметничке тенденције и да не беже од нечега што не познају довољно у уметности, а што их ипак може привлачити.
Бета Вукановић, Портрет Ристе Вукановића из 1914. године
Колико је Бабет Бахмајер, односно Бета Вукановић волела своју по удаји али и по срцу нову отаџбину Србију, сведочи и њен став током новог ратног вихора који је у свом дугом животу преживела, Другог светског рата. Када су 1941. године озлоглашени фолксдојчери закуцали на њена врата, нудећи јој као сународници сваку врсту помоћи и привилегија, Бета се обрадовала таквој пажњи, уз питање да ли су помоћ понудили и њеним суседима. Када су јој, зачуђени њеним питањем, одговорили да нису, јер су њене комшије Срби, она им се захвалила на понуђеној помоћи, истичући да не може да је прихвати пошто је и она Српкиња. Такође, Бета је без размишљања одбила и да се учлани у покрет „Културбунд“.
Бета Вукановић, Летњи дан, 1919.
Бета Вукановић је својим сликама представљала животе обичних људи, призоре из свакодневног, народног живота, а велику инспирацију за њу представљало је Косово и Метохија, нарочито град Призрен, а позната је слика „Призренке“ из тог периода. Прву ретроспективну изложбу Бета Вукановић је одржала тек 1958. године, када је изабрана за доживотног почасног председника Друштва „Лада“. Међу њеним најпознатијим радовима истичу се слике „Портрет Ристе Вукановића“ која се чува у музеју у Софији, „Задушнице“ које су у Скупштини Београда и „Брање шљива“ која краси зграду Министарства финансија. Нажалост, њена можда и најпознатија слика „Крсна слава“, за коју је добила и награду на Светској изложби у Паризу, нестала је током Другог светског рата и данас постоје само њене копије.
Бета Вукановић, Венчање Јована Цвијића у Топчидерској цркви, 1911. год.
Бета Вукановић је преминула 31. октобра 1972. године у сто првој години и сахрањена је на Новом гробљу у Београду.
Ликовни критичар и сликар Јован Јакшић дело Бете Вукановић види као изузетно значајно али и недовољно цењено од данашње генерације.
– Била је свакако једна од највећих сликарки свог времена, уметница која је ишла испред свог времена. Име Србије проносила је светом у најтежим тренуцима, а својим радом ликовну сцену ове земље ставила трајно на мапу светске баштине. Данас када је концептуална уметност однела превагу у сликарству, дела Бете Вукановић нису толико у центру пажње ликовне јавности, ту и тамо њено име се помене, организује се понека ретроспективна изложба, али сматрам да би млади морали много више да се упознају са њеним пребогатим делом – сматра Јакшић.
С. Миловановић
Извор: Правда
