Da život zna da bude čudna priča, a ljubav jača od svega, na neobičan način svedoči i sudbina Srbina Gedeona Batistića rođenog 1924. u makedonskom Štipu i Nemice Sonje Buske rođene 1932. u tadašnjem nemačkom Štetinu, na području današnje severne Poljske. Oboje su proživeli užase Drugog svetskog rata, ona kao proganjana poljska Nemica, a on kao mladi srpski vojnik, kojem je granata 1944. negde kod Bajine Bašte raznela oči i bacila ga u večnu tamu. Putevi su im se ukrstili 16. februara 1949. na severu Nemačke, u oboma nepoznatom gradiću Valsrode nedaleko od Hanovera. Reporter „Vesti“ posetio je ovih dana Sonju Buske, koja posle smrti svog supruga živi sama, i ispričala mu “ u pero“ priču svog života.
– Otac je bio na na ruskom frontu, a nas četvoro dece Manfred (7), blizanci Verner i Rita (10) i ja najstarija (13) sa majkom Fridom i bakom Emom ostali smo u Štetinu. Škola je bila evakuisana 1943, pa smo morali u Duhorov. Vratili smo se tek avgusta 1944. Grad je bio ruševina. Od kuće u kojoj smo stanovali ostao je samo temelj. Kada su vlast 1946. preuzeli Poljaci, morali smo da se selimo. Prešli smo u Rensburg na Severnom moru. Tu smo živeli godinu dana u vojničkim barakama, a kada smo 1947. preko Crvenog krsta oca pronašli u Valsrodama, došli smo i mi. On je radio kao stolar, a ja sam kod jednog bogatog seljaka pomagala u domaćinstvu – „sređuje“ Sonja sećanja dok prelistava porodični album.
Vera i jezik
Sonja je sa Gedeonom govorila srpski i nemački, a sa decom nemački, a on sa decom isključivo srpskim, pa su deca srpski bez problema usvojila kao svoj drugi maternji jezik.
– Srpski sam sa svekrvom Olgom naučila za pola godine. Ona me je naučila i srpskim verskim običajima.
Radila sam humanitarno kod Evangelističke crkve, a Gedeon je boravio u domu za slepe u koji je došao na rehabilitaciju. Naša organizacija je tog februara nas osam devojaka poslala da ih vodimo u šetnju. Meni su dodelili Gedeona. Upoznali smo se, pričali, a on je na kraju rekao: „Dođite opet“- priča Sonja u svojoj porodičnoj kući u Langenhagenu kod Hanovera.
Već sa ulaznih vrata sobe u kojoj razgovaramo pada u oči veliki ram sa uredno poslaganim mnoštvom malih porodičnih slika. Pored televizora su razni suveniri, među kojima i ikona Svetog Trifuna. U levom gornjem uglu preko ikone Svetog Arhanđela, krsne slave ove neobične kuće, visi kandilo.
– Ne, formalno nikada nisam prešla u pravoslavnu veru, ali iz poštovanja prema Gedeonu, Svetog Arhanđela slavimo i danas – objašnjava Sonja na čisto srpskom jeziku i nastavlja svoju neobičnu životnu priču.
– Gedeon je bio intelegentan i odmeren momak, a svoje stradanje primio je kao sudbinu.
NJegovi roditelji su bili učitelji, pa se stalno seljakao. Rođen je u Štipu (1924), a na krštenju kum mu je dao svoje ime. Osnovnu školu je počeo u Loznici, a zavrsio u Banji Koviljači, gde je njegov deda Nikola Cvetković službovao kao pravoslavni sveštenik.- priča Sonja za stolom punim raznih slatkiša koje je pripremila za dolazeće božićne i novogodišnje praznike.
Nastavlja zatim da je Gedeon Gimnaziju upisao u Zagrebu, ali se zbog izbijanja rata vratio kod dede, a zatim je prešao u Beograd kod roditelja.
– Kao gimnazijalac januara 1944. regrutovan je u „kraljeve dobrovoljce“. U jesen te godine kod Bajine Bašte granata mu je raznela oči. Posle lečenja u Beogradu, 1945. kao engleski zarobljenik prebačen je u logor Forli u Italiju. Jedno vreme lečen je u engleskoj bolnici, a zatim su ga vratili u logor. U gradić Giterslo u Severnoj Rajni Vestfaliji stigao je krajem 1947. a odatle je prebačen u zarobljenički logor u obližnjem Dipolcu , gde je već boravila njegova majka Olga sa decom. Kasnije je smešten u dom za slepe u Vambeku, a odatle je 1948. došao u Valsrode na rehabilitaciju – priča Sonja.
U domu za slepe nije bilo dovoljno sestara koje bi ih vodile u šetnju pa smo im pomagale, nastavlja naša sagovornica svoju zanimljivu ispovest.
– To je božja sudbina. On 25 godina ja dva meseca manje od punih sedamnaest. Bio je lep i omiljen čak i među kolegama. Bio je pošten, ljubazan, pobožan…Zavoleli smo se. Gedeon je postao moj Gele – priča Sonja blago se smešeći na staru požutelu sliku koju dok razgovaramo ne ispušta iz ruku.
Kaže da je bio stidljiv, da mu je bilo neprijatno, da je zaprosi pred njenim roditeljima moju ruku., pa da prvo ona morala da kaže.
– Dete drago, razmisli dobro. Imaćeš ceo život slepog čoveka pored sebe- blago je reagovao moj otac kada sam mu rekla da želimo da se venčamo.
– Tata ja volim ovog momka – rekla sam odlučno, a očvrsla u ratu, znala sam da mogu sve da izdržim, a naročito za njega kojeg sam božanstveno volela.
Trebalo je da odluku saopštiti i Gedeonovim roditeljima koji su u to vreme živeli u logoru u Ligenu, na holandskoj granici iza Osnabrika.
– Sine ti si slep, gde si našao tako lepu devojku? – čudili su se njegovi rodtelji, koji su na neki način prećutno pristali na naše venčanje.
Kada je Gedeon završio školu za opismenjavanje slepih i zanat za pravljenje četki, dve godine posle prvog susreta, u Ligenu venčali su se 2. juna 1951. Gedeon je jedno vreme radio u Ligenu, a kada zbog narušenog zdravlja nije više mogao da radi, dobio je penziju.
Ova neverovatna žena i danas u svome gradu poznata humanitarka, četiri decenije proživela je sa slepim čovekom, a kada smo je na kraju razgovora upitali da li se možda kaje, jako se namrštila.
– Volela sam ga. Bio je moj Gele i nikada ne bih mogla da ga ostavim samo zato što je slep. Bila sam srećna da mi je Bog dodelio takvog čoveka – bez dvoumljenja odgovara lepo doterana gospođa, koja kaže da se iz poštovanja prema Geletu nikada nije šminkala, niti upadljivo oblačila.
Na jednoj od Gedeonovih slika, tada petnaestogodišnja unuka Sandra, napisala je na nemačkom: „Deda znjei Monate vor senem Tod.“ (Deda dva meseca pred svoju smrt). Deda je posle trećeg moždanog udara umro 1991. godine, a počiva na mesnom groblju u u Kal-Kelner štrase u Langenhagenu.
Porođaj u logorskim barakama
– Imali smo i sreću. U Langenhagenu su pravljene kuće za slepe, pa smo i mi dobili pomoć od 15.000 maraka, a osam hiljada uzeli smo kredita. Godinu dana posle našeg venčanja rodila se ćerka Danica (1952), a dve godine kasnije dobili smo sina Pavla. Deca su rođena u logorskim barakama u Ligenu, gde smo živeli sa Geletovom porodicom, a tačno na treći Pavlov rođendan (22. 1.1957) uselili smo se u svoju kuću. Ovu u kojoj razgovaramo. Tu pored je još jedna, u njoj sa porodicom živi ćerka Danica – kazuje se Sonja.
Danica je u Godshornu nastavnica sporta, a njen brat Pavle je profesor na gimnaziji u Bad Harcburgu.
– Sa svojim pravoslavnim imenima i prezimenima, što je u to vreme bila retkost, išli smo u školu, ali nikada nam niko od dece ništa nije rekao – kaže na srpskom jeziku, Danica koja je stigla pri kraju našeg razgovora sa Sonjom.
Voleo da putuje
– Gele nije mogao da vidi ali je imao izoštrena druga čula, naročito čulo sluha. Putovali smo u Francusku, Italiju, Beograd, Ameriku…Gele je voleo da putuje. U Americi je prijatelje posle 30 godina prepoznao po glasu.
Brata sahranila u ormaru!
– Preživeli smo svu ratnu bedu. Bilo je sve porušeno. Verner (10) je 1946. umro od gladi. Sestra Ritu, njegova blizankinja cele je noći presedela pored njega. Nije bilo ni lekara ni sveštenika. Nije niko mogao ni sanduk da mu napravi jer nije bilo ni drveta ni majstora. Sahranili smo ga u ormaru za suđe, u koji je knap stao. Do groblja smo ga odgurali na drvenim kolicima. Ritu smo jedva nagovorili da se s groblja vrati kući – priča Sonja koju rastanak sa bratom pod takvim uslovima, i danas veoma boli.
