Gotovo svaki od njih sanja da postane „srpski Kisindžer“ (neki, razume se, veruju da su to vec i postali za ovih nekoliko meseci). Bez njih nema demokratije, nema reformi, nema napretka. Njihove gazde, politicki lideri, brzo bi potonuli u Savu i Dunav, da ih oni – savetnici – tako brižljivo ne cuvaju opasnih iskušenja…
Tako, dakle, na ovim prostorima uglavnom misle savetnici predsednika, premijera, ministara. Iako visoki državni cinovnici – bar takva je funkcija savetnika u zemljama sredene, parlamentarne demokratije – ovi naši ‘specijalci’ skloni su zameni teza: odbrana „svog“ politickog lidera, umesto briga za državni i nacionalni interes, sveta im je dužnost. U takvim okolnostima nije ni cudno što ce jedan savetnik, kako je najavio, tužiti jednog drugog savetnika sudu. Da se vidi kakva nam je to pravna država!
Kotrljanje: Na talasu afere „Gavrilovic“, posle bezobzirne likvidacije bivšeg operativca DB-a, buknuo je, uz neizbežno politicko prepucavanje dve najmocnije clanice vladajuce koalicije, i pravi „savetnicki rat“. Nije u pitanju samo javna razmena uvreda izmedu Aleksandra Tijanica, savetnika za medije predsednika SRJ Vojislava Koštunice, i Gorana Vesica, savetnika saveznog ministra policije Zorana Živkovica (citalac ovde treba da upiše ime jednog drugog Zorana – đindica, srpskog premijera), vec i potmula grmljavina, s jedne i druge strane, koju po ovdašnjoj politckoj sceni opasno kotrljaju mocni savetnicki lobiji. Pa, ako vladajucoj koaliciji nešto stvarno dode glave, bice to, nema sumnje, upravo razgoropadeni savetnici…
Prosto receno, savetnici naših predsednika, premijera ili ministara ne znaju, s retkim izuzecima, da rade svoj posao. Zapravo, nisu osposobljeni da budu visoki državni cinovnici koji iz senke, diskretno, kako je to uobicajeno u svetu, obavljaju delikatne poslove iz svoje oblasti. Britanska politicka tradicija, sa ostrvskim smislom za humor, nagoveštava cak i jednu cinicnu opasku: ministri su prolazni, savetnici su vecni! Sad, teško je zamisliti da, recimo, Zoran đindic zadrži na savetnickom mestu, u republickoj administraciji, jednog Uroša Šuvakovica, umesto da ga premijerovi saradnici vuku po pritvorima radi kriminalnih radnji pod Miloševicevim režimom, ali je isto tako apsurdno da se, koliko sutra, ispostavi da je doticni Šuvakovic dobio dostojne naslednike medu đindicevim (ili Koštunicinim) savetnicima. Srpski cinik bi ovde mogao da kaže da je za sve kriv vec spomenuti Henri Kisindžer. Jer, taj naturalizovani Amerikanac, kao savetnik za nacionalnu bezbednost jednog od najboljih americkih predsednika – Ricarda Niksona, razbio je oveštale, pretežno britanske kanone, u razumevanju uloge savetnika mocnih politickih lidera. S Kisindžerom, zapravo, pocinje era mocnih savetnika koji se prvi put javno pojavljuju i kao kreatori odredene politike. Dakle, ne iz senke, vec kao aktivni ucesnici politickog odlucivanja. Doticni pelcer se, za razliku od Amerike (Bžežinski je pod Karterom nastavio taj trend), slabo primao u Evropi, ali su zato Srbi, posle svoje „oktobarske revolucije“, portrcali da usavrše ovaj fabulozni model.
„Partizanstvo“: Po otvaranju konkursa za „srpske Kisindžere“, masa neuspelih kandidata za ministre ili ambasadore krenula je u trku za savetnicke funkcije. Oni kojima je, starinski kazano, izmakao cilindar ili frak, otisnuli su se, uz malu pomoc visokih stranackih pokrovitelja, u tajantveni svet savetnickih poslova. Mogli ste, dakle, biti nesvršeni student defektologije, profesor klavira na bolovanju, prevodilac ljubavnih romana, možda cak i telefonista na diplomatskoj centrali – stranacki i drugi konkursi bili su otvoreni za sve ambiciozne, buduce savetnike. Važno je bilo biti „naš covek“!
Utoliko je, sasvim prirodno, prva velika afera nove vlasti kao neminovnu „kolateralnu štetu“ morala proizvesti upravo savetnicki rat. Ispostavilo se, zapravo, da u Srbiji savetnici služe mahom za prljavije politicke poslove, a neki, cak, i za iznošenje nataloženog dubreta po kabinetima. Razume se, prvenstveno kao „naši ljudi“. Stari, neizbežni Slobodan Jovanovic nazivao je to „partizanstvom“, kako je oznacavao apsurde strancarenja medu visokim državnim cinovnicima u Srbiji pod poslednjim Obrenovicima…
I pravo je cudo kako niko od njih ne vidi tužnu sudbinu jednog bivšeg savetnika koga sada, po izlasku iz pritvora, ceka optuženicka klupa. A možda se teše time što je nareceni Uroš Šuvakovic dobio priliku da se brani sa slobode.
Koštunicin tim
U savetnickom timu predsednika SRJ Vojislava Koštunice najvece poštovanje javnosti, koliko se može primetiti, uživa dr Slobodan Samardžic. S pravom, gotovo kao jedini izuzetak od pravila: jedan od naših najboljih eksperata za politicki sistem, covek postojane institutske karijere, stranacki neostrašcen Samardžic ima i najteži savetnicki resor – da ureduje odnose u federaciji koja pre funkcioniše kao konfederacija, a ciji je jedan deo teritorije pod medunarodnim protektoratom.
Savetnika za spoljnopoliticka pitanja dr Predraga Simica Koštunica je ‘pozajmio’ od Vuka Draškovica. Posle naucne karijere u institutu, Simic je postao spoljnopoliticki savetnik lidera SPO-a, a potom dosta lako, zamenivši iskusnog diplomatu Pavla Jevremovica, stigao i do predsednickog kabineta.
U Koštunicin savetnicki tim ušla su i dva bivša nameštenika imperije brace Karica. Osim novinara i bivšeg, levicarskog ministra informisanja Aleksandra Tijanica (mediji), tu je i savetnik za ljudska prava Gradimir Nalic. Pravnik Nalic najpre se bavio poslovima bezbednosti, potom se posvetio advokaturi, a bio je i kandidat za srpskog ministra policije, pre nego što se uselio u Palatu federacije.
đindiceva ekipa
Savetnicki tim srpskog premijera Zorana đindica manje je, reklo bi se, transparentan od ekipe Vojislava Koštunice. Zapravo, ti ljudi se rede pojavljuje u javnosti, pa njihov rad deluje više „kabinetski“…
U tom savetnickom timu đindic se mahom, uz eksperte, oslanja na ljude iz svoje, Demokratske stranke, a prvenstveno na „omladinsku mafiju“, kako su stranacki prijatelji u šali nazivali kljucne momke iz podmlatka DS-a.
Neki od tih mladih lavova medu demokratskom omladinom nisu direktno ušli u đindicev savetnickim tim, vec su detaširani u ministarstva i institucije koje drži Demokratska stranka. Tako je pravnik Goran Vesic, koga stranacki drugari u šali oznacavaju kao „đindicevog Jovicu Stanišica“ (šala potice iz vremena od pre nekoliko godina, kada je DS bila u opoziciji, a Vesic neumorni partijski radnik), postao savetnik saveznog ministra policije Zorana Živkovica, inace potpredsednika Demokratske stranke. Zli jezici tvrde da se Vesic, tako, „školuje“ za buduce, visoke policijske funkcije u Srbiji!
