Необичне животне приче два Србина, Јована Дамјанића који је постао мађарски херој и Михаила Латаса кога славе Турци као најмлађег маршала, кроз векове па све до данас прате бројне контроверзе.
Јован Дамјанић/Јанош Дамјанич
Јован Дамјанић или Јанош Дамјанич како су га звали Мађари био је „граничарски официр, мађарски генерал рођен у Стази код Костајнице, на Банији 8. августа или 8. децембра 1804, а преминуо у месту Арад у Румунији, 6. октобра 1849. године“, наведено је у “Српском биографском речнику” у издању Матице српске.
Дамјанић је био генерал током Мађарске револуције 1848. и Мађари га од тада сматрају својим националним херојем, а Срби националним издајником јер је предводио мађарске снаге против Срба који су се борили за Српску Војводину, на страни хабзбурговаца. Тада је добио надимке „Љута гуја“ и „српски издајица“.
Дамјанићу је тада због храбрости и учешћа у бројним борбама част указао лично Лајош Кошут, вођа револуције. Генерал Дамјанић је командовао мађарским снагама код Арадске тврђаве, када је претрпео пораз после битке код места Вилагош и предао се руским снагама. Тада је наводно изјавио да ће тврђаву предати чети Козака, али да ће је бранити до последње капи крви против Аустријске царске армије. Предао се руском генералу Димитрију Бутурлину, који га је после предао Аустријанцима, а они су га 6. октобра 1849. године са осталим генералима револуције обесили у Араду.
Иако за то не постоје писани докази, Дамјанићу се приписује да је за живота изјавио: „Срби не треба да постоје и нећу се смирити док и последњи Србин на свету не буде мртав, а када се то догоди, сам себе ћу убити“.
За ове Дамјанићеве наводне речи је књижевник Јаков Игњатовић писао да „ако је то истина, и онда није се друкчије осећао него Србином, и смисао је: кад нећете слободе, боље да ни вас ни мене нема”. Игњатовић је иначе сматрао да је Дамјанић “Србима код Мађара образ осветлао”.
О генералу Дамјанићу поново се говорило пре неколико година када је у центру Аде откривен споменик њему у част, који је као поклон стигао из Мађарске, а тада је наведено и да улице у неколико општина у Србији носе његово име.
Михаило Латас/Омер паша Латас
Друга интересантна личност је Михаило Латас који је у историји познат као Омер-паша Латас. Рођен је 24. септембра 1806. у Јањој Гори, у Лици, а преминуо у Цариграду, 18. априла 1871.
Кадетску школу је завршио у Задру, а његов отац који је био нижи официр у аустријској војсци је осумњичен за поткрадање, па је Михаило побегао у Србију где је добио посао учитеља. Према записима председника владе Србије Јована Ђ. Авакумовића, Омер-паша Латас је 1865. овако говорио младим студентима у Паризу о свом кратком боравку у Србији.
„Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију као аустријски војни бегунац. Примљен сам врло добро, добио сам за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и српству, колико бих умео и могао својом спремом и знањем. Ну, после тог кратког бављења у Србији, Аустрија је затражила да ме Србија изда Аустрији… Кад ме тако затражила Аустрија, кнез Милош позвао ме је у свој двор, у Крагујевац, и казао ми: Синко, ја не могу због тебе војевати са Аустријом, али нећу ни да те предам њој јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија представља, а и да си одгојен у духу српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају и изврше прелаз у Турску. Иди тамо и прими се службе. Турска је оскудна у људима; по твојој спреми и способности, сигуран сам да ћеш далеко догурати у турској служби. Можда ће се тамо од тебе тражити да пређеш у мухамеданство. Сада ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру, али нигде не смеш заборавити да си Србин; никада немој ништа радити против Српства, не смеш изневерити српско млеко којим те је задојила и одгајила мајка Српкиња.”
Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске и са њом победно ушао у Црну Гору
Омер паша Латас
Латас се затим у Бањалуци мучио да заради за преживљавање те је по савету свог тадашњег газде муслимана, прешао на ислам и узео име Омер. Убрзо је по препоруци отишао у Цариград где постао наставник техничког цртања у цариградској војној школи, касније учитељ престолонаследника Абдул-Меџида, који га је затим именовао у пуковника у царској војсци и тако је постао паша. Био је одличан војник који се истакао 1840. у Сирији, Албанији и Курдистану. У Босни је остао запамћен по сламању отпора босанског беговата 1850. када је позатварано око 1.000 најугледнијих ага и бегова, а око 400 их је оковано послато у Цариград.
„Исто тако само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синџирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам“, наводи се у запису Авакумовића.
Омер паша Латас
Када је 1852. дошло до сукоба између Османског царства и кнеза Данила, Омерпаши је поверено врховно заповедништво над османском војском. Челични обруч око Црне Горе почео је да стеже у јануару 1853, али је даљу акцију спречило посредовање Аустрије и Русије.
„Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена те су се Русија и Европа заузела за Црну Гору и спасили је од сигурне тадашње пропасти, према броју турске војске под мојом командом“, стоји у запису Јована Ђ. Авакумовића о сусрету са Омер-пашом Латасом који је пронађен у његовој заоставштини, а чува се у Библиотеци Историјског института Црне Горе у Подгорици. Нобеловац Иво Андрић се у свом недовршеном роману „Омер-паша Латас“ бави Омер-пашиним ликом и делом.
Извор: Блиц
