Međunarodne migracije veoma se dobro prilagođavaju uslovima globalizacije. Vremenom se obim migracija povećava, u njihove tokove uključuju se migranti iz sve većeg broja zemalja. Nagoveštavanje nove faze u okviru evropskih migracija počelo je rušenjem Berlinskog zida 1989. i padom totalitarnih režima u državama srednje i istočne Evrope. Širenjem EU krajem prošlog i početkom ovog veka migracioni prostor između istoka i zapada, istoka i juga u isto vreme se pojavljuje i kao prostor porekla i prostor prijema, tranzita i cirkulacije. Zemlje iz kojih se ranije uglavnom iseljavalo (Italija, Portugalija, Poljska, Turska) sada postaju i zemlje u koje se useljava.
S druge strane, međunarodne migracije tokom devedesetih postale su jedno od ključnih pitanja unutrašnje i spoljne sigurnosti zemalja EU. Neosnovan strah od prekomernog priliva radne snage iz novih zemalja članica Unije i mogućeg naglog rasta ilegalnih migracija, koje bi unele pometnju i prekomerni pritisak na tržište rada, bio je podstaknut događajima neposredno posle pada Berlinskog zida – kada je više od milion ljudi migriralo sa istoka na zapad (iako su to bili uglavnom pripadnici nemačkih etničkih manjina koji su se uz podršku Nemačke useljavali u tu zemlju). Pored toga, veliki priliv izbeglica sa prostora bivše Jugoslavije na početku devedesetih pojačao je ubeđenje o nemogućnosti predviđanja migracionih tokova. To je dodatno uticalo da se na različitim nivoima vlasti u EU stvori, kako se često navodi, atmosfera krize i pokrenu ksenofobične reakcije koje su dovele do zauzimanja jačeg odbrambenog stava, odnosno uvođenja restriktivnih imigracionih zakona, kao što su režim azila ili šengenska platforma.
Tokom devedesetih potvrdilo se, međutim, da su strahovanja od prekomernih migracija iz bivših komunističkih zemalja bila potpuno neosnovana i da se početni migracioni talas (čiji glavni pokretači i nisu bili ekonomski razlozi) kasnije nije ponovio. Strah od prekomernog priliva mladog i radno sposobnog stanovništva, kao što se dogodilo tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, i dalje postoji. Uprkos rigoroznim pravnim mehanizmima kontrole, migracioni tokovi radne snage usmeravaju se ka područjima u kojima postoji potreba za rad doseljenika. Ali za razliku od vremena kada su imigranti težili da se trajno nasele u zemlji imigracije, danas sve više pribegavaju novim vidovima privremenih i cirkularnih migracija, kao i strategijama stalne mobilnosti, čiji je cilj da se popravi finansijska situacija porodica u domovini, ali i da se u novu sredinu ne emigrira za stalno.
U našem slučaju, sam čin stavljanja Srbije na belu šengen listu neće bitno promeniti emigracione trendove, jer ove vizne olakšice i ne podrazumevaju mogućnost dobijanja radnih viza. Ukidanje turističkih viza može, međutim, značajno da doprinese povećanju pokretljivosti, naročito mladih, obrazovanih i stručnih kategorija stanovništva. Proširenje mogućnosti da mladi i obrazovani ljudi lakše održavaju kontakte sa svojim vršnjacima i kolegama iz okolnih zemalja i stiču nova znanja može samo da doprinese razvitku Srbije. To, takođe, može doprineti stvaranju društvene klime da što više mladih, koji bi želeli da odu, ipak, odluči da ostane u zemlji ili se vrati i nastavi karijeru u Srbiji.
Približavanje Evropskoj uniji na različite načine vodi ka stabilnijoj socijalnoj, ekonomskoj i političkoj situaciji u zemlji, što takođe može značajno da utiče na smanjivanje emigracionih trendova. Stoga, glavni putevi suprotstavljanja iseljavanju mladih treba da se grade kroz stvaranje povoljnijih uslova za školovanje, zapošljavanje, rad i građenje karijere i rešavanje stambenog pitanja. To naročito treba imati u vidu, jer većina razvijenih zemalja, kako evropskih, tako i prekomorskih, duže vreme kontinuirano sprovodi različite mere za privlačenje i zadržavanje što većeg broja mladih, talentovanih i obrazovanih ljudi. S obzirom na to da znanje postaje jedan od glavnih nosilaca daljeg ekonomskog napretka, razvijene zemlje teže da naprave što povoljniji sistem za vizne olakšice, za dobijanje radnih dozvola, kao i da uslovi školovanja i stipendiranja mladih koji uglavnom dolaze iz manje razvijenih zemalja budu bolji.
