Nedužni mladić, Dojnin brat Miroslav stradao je neposredno posle oslobođenja, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Dojna je bezuspešno stajala pred neumoljivim zatvorskim čuvarima čekajući da vidi brata. Nisu joj dozvolili. Donela mu je nešto hrane i odeće. Posle višesatnog čekanja, čuvari su je otpremili kući. Nesrećna, jer su grubo odbili da prime čak i presvlake za Miroslava, a ono malo hrane koju je donela bratu pojeli su pred njenim očima, vratila se u Beograd. Kod kuće je zatekla grobnu tišinu, prekidanu bolnim majčinim jecajima.
– Miroslav je zbog političko-ideološke nepodobnosti ubijen u komunističkim kazamatima. – Na trenutak je odlutala. Lice joj u grču, treperi. Protekle godine nisu umanjile ni bol, ni nemoć, ni ljutnju.
– Ubili su ga zato što je poticao iz ugledne beogradske porodice. Brozovi pobednici nisu podnosili ljude s poreklom. Nakon oslobođenja, oni su bili prvi za odstrel.
Posle ove nepravedne, nasilne smrti u najužoj porodici, druge za kratko vreme, posle smrti Dojninog oca, Galići su pokušali da žive kako-tako normalno. Ipak, svaki kutak u kući podsećao ih je na prošla vremena, kada je srećna porodica obitavala za velikim trpezarijskim stolom za kojim su se smejali očevim šalama i dosetkama duhovitog Miroslava. Atmosferu su dopunjavali zvuci sa klavira na kojem je svirala mama Elenica, kako ju je otac zvao.
– Otac je umro od tuge, a nedugo za njim, na pravdi Boga, ubijen je Miroslav – veli Dojna, kao da želi da naglasi porodičnu nesreću.
Te smrti su pritiskale Galiće, ali su o nesreći koja ih je zadesila retko pričali. Protiv sudbine nisu mogli. Život je tekao dalje, ali je majka Jelena živela u stalnom strahu zbog neizvesne budućnosti. Ipak, tešila se da su pobednici mogli da im pored otetog imanja i kafane „Tri lista duvana“ i ko zna čega još, otmu celu kuću, a ne samo deo, u koji su, ne pitajući vlasnike, uselili partizansku porodicu.
– Bila sam mlada i ma koliko se trudila da shvatim tadašnje prilike i društvene promene nije mi išlo – seća se naša sagovornica.
Poratne godine Galićima su donosile nevolju za nevoljom. NJihovo siromaštvo, posle bogatstva, nije bilo izuzetak. I svi drugi su živeli teško, na tačkice. Obaveze glave porodice preuzela je majka Jelena. Brinula je o svemu, ne žaleći se. Dojna je upisala medicinu i bila među najboljim studentima. Nemaština je nije mnogo pogađala.
– Niko nije imao previše, ili ih ja nisam poznavala. Bilo je neko drugo vreme. Narod je bio zadovoljan što se rat završio. Svi su se okrenuli obnovi zemlje, očekujući bolje sutra – objašnjava Dojna.
Kapiten OK „Partizan“
– Sport za mene nije bio razonoda već bežanje od stvarnosti – seća se Dojna. – Odbojka mi je davala energiju da se izborim sa svim nesrećama koje su nas godinama tukle. Vrlo brzo sam postala kapiten ekipe posleratnog OK „Partizan“, a danas sam sigurna da su moji odbojkaški rezultati, bili jedan od razloga što su mi vlasti „opraštale“ političko-ideološku nepodobnost, što sam pre rata bila bogatašica.
Učenje joj je išlo od ruke, ni jedan ispit na Medicinskom fakultetu nije polagala drugi put, a sport joj je bio druga ljubav, odbojka njen fah. Lepa, pametna i skromna, plenila je okolinu, a majka Jelena je u sebi strahovala zbog bezazlenosti svoje kćerke.
– Moje srce bilo je otvoreno za sve – priznaje Dojna. – Prostodušno sam potiskivala sve ružno što smo preživeli, a svoj bol sam proživljavala u četiri zida, trudeći se da ni majka ne primeti koliko su me uzastopne porodične, prerane smrti pogodile.
Miroslav verovao u komunizam
– Moj brat Miroslav je verovao u komunističke podvale, svet bez siromašnih, bratstvo i jedinstvo i ostale propagandne floskule, koje su Brozovi sledbenici plasirali narodu. Bio je član ilegalnog pokreta, ali to ga nije spaslo od streljanja. Mi ni do danas nismo saznali gde su njegove mošti – tužnim glasom priča sagovornica „Vesti“. – Naslućujem da su u Nišu.
Zahvaljujući ustreptaloj devojačkoj nevinosti, nije shvatila da je zalutala u opasnu zonu, zonu ljubavi. Zavolela je šarmantnog mladića na koga je tadašnja vlast računala, ne shvatajući da princeza i komunista, ne mogu zajedno. Udala se i ubrzo rodila sina đorđa. Diplomirala je i počela da radi. Na prvi pogled, sve je izgledalo savršeno, ali duboko u sebi osećala je neku zebnju. Učestala suprugova zamišljenost potvrdila joj je da se nešto dešava.
– Kao grom iz vedra neba, zateklo me upozorenje dobrih prijatelja, da se sa porodicom sklonim na neko vreme iz Beograda, jer nam preti likvidacija – seća se naša sagovornica.
Odlučila je da majci Jeleni i sinu đorđu ništa ne kaže. Staviće ih pred svršen čin. Samo je majci rekla da putuju, ni kuda, niti da odlaze zauvek iz Srbije.
