čekajući zakon o matici
Nema promene prema iseljenicima bez nacionalnog pomirenja, smatra Radovan Kalabić, predsednik Matice iseljenika Srbije
Kada se sredinom 80-ih prošlog veka u čikagu neprijatno suočio s količinom sopstvenog neznanja o značajnom delu istorije i života jednog dela svog naroda rasejanog po svetu, aktuelni predsednik Matice iseljenika Srbije Radovan Kalabić i autor nesvakidašnje knjige „Srpska emigracija”, koja ovih dana doživljava svoje četvrto izdanje, nije ni slutio da je time stupio na neizvesno dugu istraživačku stazu ne bi li i sebi i drugima otkrio i više od onoga što tada nije znao.
Splet okolnosti mu je omogućio da već skoro dve decenije prikuplja, što iz arhivske i dostupne publicističke građe, što od živih svedoka i ljudi po svetu koji su ostali iza događaja, materijal o srpskim iseljenicima, koji su dobar deo vremena bili i prognanici, a da se o tome ovde u matici gotovo ništa nije znalo.
– U srpskoj istoriji postoje svesno organizovani tabui, od kojih je jedan neobično važan – srpska emigracija ili iseljeništvo – primećuje magistar književnosti i nekadašnji student generacije i stipendista Andrićeve zadužbine, koji je svoju knjigu zasnovao koliko na verodostojnim naučnim radovima, nad kojima je mentorski bdeo profesor dr Dimitrije đorđević sa Univerziteta Santa Barbara u Americi, toliko i na osvetljavanju unutrašnje životne drame političkog iseljeništva otkrivanjem novih činjenica i njihovim tumačenjem.
– Nema kvalitativne promene u Srbiji prema iseljeništvu dok ne dođe do nacionalnog pomirenja. U dugogodišnjem svesnom zatamnjivanju istorije ušančila se navika da se negativne odrednice ubacuju uz sve što je u vezi sa emigracijom. Kad se pomene emigrant odmah se pomisli da je reč o čoveku koji prema svojoj matici ima neprijateljski odnos, neće da joj pomogne. Jednom rečju, stvorena je sužena slika o emigraciji, jer se zaboravilo da istorija srpskih iseljenika ne počinje sa Brozom i nakon 1945. godine, već mnogo ranije, daleke 1830. godine otkada datiraju prvi zapisi o našim ljudima daleko od rodnog kraja i tu počinje moja knjiga – ističe naš sagovornik.
Podatak o dva perioda srpske emigracije, do 1945. godine i posle nje, ne pokazuje samo dva različita odnosa prema iseljenicima iz matice – prvi kada im država nije smetala u njihovom organizovanju i kada su stvorene sve njihove bogomolje, društva i organizacije, i potonji kada je afirmisana samo jedna ideološki favorizovana grupa, dakle manjina, a svi ostali satanizovani. On doprinosi i jednostavnijem poimanju sukoba između četnika i partizana, koji se i po istraživanjima Kalabića ne odslikava samo kao jednostavan sudar dve zaraćene strane: reč je zapravo o dva moguća politička poretka, komunističkom i poretku parlamentarne demokratije.
– Kod nas ne samo da nije bilo nacionalnog pomirenja, nego je ideološki rigidna država uspela da zavadi i Crkvu na administrativnom nivou, pa smo imali i crkveno i ideološko opterećenje. Ako se zna da je SPC najjači nacionalni kohezioni faktor, posebno u emigraciji, a da je najmasovnija grupa emigranata bila na strani generala Mihajlovića, onda nam je jasno zašto nam je emigracija lelujala. A poznato je da se iseljeništvo koje nije organizovano slobodno može nazvati gomilom – kategoričan je Kalabić, okrivljujuće nas same za ono što nam se kao narodu dešavalo.
Iako ne negira činjenicu da je Maticu iseljenika dobrim delom stvorila i UDBA, ne bi li lakše kontrolisala emigraciju, smatra da „Maticu treba vratiti sebi u suštinskom smislu, da okuplja i šalje pozitivne signale na kulturnom planu prema svim iseljenicima, bez obzira na njihovo političko, stranačko, versko ili bilo kakvo drugo opredeljenje”.
– Matica ima misiju da u jedinstven nacionalni kulturni prostor poveže sve Srbe, bez obzira na to gde žive i stvaraju. Bez naše istorije, kulture i umetnosti nema ni srpstva. Nije li nam dovoljan nauk koliko nas je koštalo što nam dugo ovde nisu bili dobrodošli ni Slobodan Jovanović, ni Miloš Crnjanski, ni Rastko Petrović, ni Jovan Dučić, ni mnogi drugi. I danas se iznenadimo kada neke novine otkriju našeg uspešnog iseljenika, pa se zapitamo je li moguće da je on naš i gde je do sada bio. Matica ima ulogu da sistematski prati stvaralaštvo, vrednosti i domete naših ljudi u svim oblastima – objašnjava, napominjući da je zarad nacionalnog pomirenja vraćena i nagrada „Rastko Petrović” i ustanovljena nova „Dragiša Kašiković”.
Predsednik Matice iseljenika Srbije najavljuje da je kod ljudi koji vode ovu državu, pre svega u vladi Srbije, premijera Koštunice i ministra Lončara, sazrela svest da su neophodni zakonski okviri za njenu misiju.
– Zakon o matici imaju i Hrvati, i Mađari, i Poljaci. Hrvati su ga imali i pre nego što su stvorili državu. Sve to nam govori da su u vremenima tragičnog raspleta okolne emigracije priskočile svojima punim kapacitetom i organizovano, a mi smo to činili, kao i u većini slučajeva, dezorganizovano. Nećemo dozvoliti, valjda, da nam se nešto slično ponovi – pita se na kraju Radovan Kalabić.
