Džon Das, reditelj koji je tokom 30 godina rada za BBC snimio brojne istorijske dokumentarce, za „Viasat History“ režirao je trodelnu seriju “Imperija careva: Rusija Romanovih”.
– U tri veka njihove vladavine Rusija se jako promenila. Početkom 17. veka, kad su tek došli na vlast, zemlja je bila u haosu, a Moskva pod okupacijom. Rusija je bila zatočena u srednjem veku, neverovatno zaostala u odnosu na ostatak Evrope – objašnjava Das zbog čega je fascinairan porodicom Romanov istraživao njihovu istoriju.
Sovjet je odlučio da je gotovo, a Čeka je pucala
Te noći u julu 1918, dok su silazili niz stepenice, car je 13-godišnjeg sina Alekseja nosio na rukama jer je dečak bolovao od hemofilije, a četiri kćeri i carica išli su za njima.
Ušavši u prostoriju šest metara dugu i pet metara široku, carica se začudila što nije bilo stolova, ali su dobili dva kad je car to zatražio od četvoro službenika. Čim su seli, u prostoriju je ušlo 11 pripadnika Čeke, prve sovjetske tajne policije, predvođenih Jakovom Jurovskim, tada 40-godišnjim zapovednikom Čeke za Moskvu, jednim od prvih boljševika uopšte.
– Rekao sam Nikolaju otprilike da njegova kraljevska i druga rodbina u zemlji i inostranstvu pokušava da ga spasi, ali da je Sovjet radničkih poslanika odlučio da ih strelja. On je pitao: „Zašto?“ i okrenuo se prema Alekseju. Istog trenutka pucao sam u njega i ubio ga na mestu. Nije imao vremena ni da se okrene ka meni – tako je Jurovski opisivao kako je započeo pokolj.
Nakon pucnja u cara svi su započeli paljbu. Meci su treštali, odbijali se od zidova i iznova pogađali žrtve. Po podu su se za samo nekoliko trenutaka slivali potoci krvi.
– Aleksej je ostao da sedi skamenjen. Ubio sam i njega. Ostali su pucali u ćerke, ali ih nisu pobili. Tada je Jermakov pokušao bajonetom, ali nije uspeo. Konačno smo ih pobili hicima u glavu – tako glasi priča koju je Jurovski ponavljao, praktično se hvalio, sve do smrti 1938. godine.
Titov plavi safir vredan deset miliona dolara
Danas su poznata imena devetorice boljševika ubica Romanovih kao i mnoštvo pikantnih, zanimljivih, nekad i morbidnih detalja. Poput onoga da je tonski zapis ispovesti jednog od svedoka iz te noći osamdesetih obožavao stalno i iznova da preslušava šef KGB-a Juri Andropov, koji je od 1982. do smrti 1984. vodio SSSR kao generalni sekretar CK KP.
Ili da je veliki plavi safir koji je nekada pripadao Romanovima, navodno vredan i do 10 miliona dolara, pronađen u sefu Josipa Broza Tita nakon smrti maršala 1980. Ili da je, pri ekshumaciji Romanovih 1991. godine, pored tela Tatjane pronađen i kostur njenog psa, francuskog buldoga Ortipa, kog je dobila kao štene četiri godine pre ubistva.
Svaka nova vest o toj porodici i danas izaziva istu pažnju. Tako je u novembru prošle godine istaknuta vest bila da je u australijskoj zabiti, 300 kilometara od Darvina, tokom šetnje psa u 72. godini umro Leonid Kulikovski, unuk Olge Aleksandrovne, velike vojvotkinje i sestre cara Nikolaja II.
O kanonizaciji porodice 1981. i 2000. da se i ne govori.
– Car Nikolaj II bio je jako religiozan čovek, vrlo posvećen idejama duhovnog i ideji božanskog poslanja ruskih monarha. Verovao je da je njihova vlast poslanje samog Boga – kaže Das.
Dedu su bombaši ubili iz šestog atentata
Takva upućenost na crkvu značila je da je Ruska pravoslavna crkva pogubljenje vladarske dinastije doživela kao nenadoknadivi vlastiti gubitak. Ipak, životna filozofija cara i porodice imala je kobne posledice.
Car i carica bili su sasvim upućeni u rusku narodnu duhovnost, što ih je naposletku dovelo i do prijateljstva sa mistikom, hodočasnikom i isceliteljem Grigorijem Raspućinom.
Pitanje tolike emocionalne zavisnosti o prijateljstvu sa Raspućinom, kaže Das, o poverenju u njegove nadljudske moći, uprkos tome što je bila reč o visoko obrazovanoj, uz to, carskoj porodici, seže u samu srž uzroka pada Romanovih.
Nikolaj II i njegova supruga bili su emocionalno potreseni svih tih godina zbog zdravstvenog stanja njihovog sina i u jednom trenutku uhvatili su se za Raspućina kao poslednju nade. A tu onda možemo da primetimo još nešto. Početkom 20. veka Rusija je bila industrijalizovana zemlja, cvetala je umetnost, pojavio se film. Intenzivno se razvijala, modernizovala, dok su oni nastavljali da žive u sasvim drugačijem svetu, odvojeni od realnosti – objašnjava autor dokumentarca o Romanovima.
Oko njih je cvetalo buđenje pokreta za građansko i socijalno oslobođenje, čega oni nisu bili svesni, kao ni jačanja revolucionarnih kretanja. I to uprkos tome što su Nikolajevog dedu Aleksandra II 1881. ubili upravo takvi, i to u šestom atentatu na njega u samo 15 godina.
Sasvim drugačiji bili su carevi preci koji su dinastiju i Rusiju učinili silom kakvu je on baštinio nasleđenom titulom. Petar Veliki je početkom 18. veka Rusiju izrazito proširio, reorganizovao i učinio je pomorskom silom.
Petar Veliki, utemeljitelj svetske sile koja traje
– On je postavio Rusiju na put da postane sila kakva je danas. Rusija je svoj jedini izlaz na more imala samo na Arktičkom okeanu. Baltik pre njega i posle njega naprosto nije bio isti. Petar je imao viziju kuda Rusija treba da ide da bi postala snažna zemlja. Zato je i išao putem reformi bez obzira na cenu koju su plaćali njegovi ljudi. Shvatio je da Rusija mora da bude sigurna da bi bila sila – kaže reditelj dokumentarca o Romanovima.
Na presto je 37 godina nakon Petra Velikog došla Katarina Velika. Rođena kao Sofija u pruskoj plemićkoj porodici koja je vladala Anhaltom, udala se za Petra III 1745. sa samo 16 godina.
U Rusiju je došla jako mlada i provela nekoliko vrlo nesrećnih godina. I ona i njen suprug bili su nezadovoljni, imali su odnose s drugima. Ali upravo taj osećaj nezadovoljstva naveo je da pokuša da dovede pod kontrolu svoj život i svoju budućnost. Rekao bih čak da je to uticalo i na određen nivo njene bezobzirnosti – ističe Des.
Ubrzo je ostvarila prve vojne pobede, Rusiju je učinila velikim svetskim igračem, a njen položaj se potpuno promenio.
