Teška ekonomska kriza, najsurovija od one iz tridesetih godina minulog veka, naterala je Amerikance da se vrate nekim već zaboravljenim zanatima, pa su po gradovima ponovo počele da „niču“ vulkanizerske, obućarske i radnje za popravku električnih uređaja. Život Amerikanaca je decenijama bio jednostavan i – skup. Kad ti se nešto pokvari (pa bio to stvarno kvar ili, pak, prosto otpadanje flekice sa obuće), jednostavno ga baciš i kupiš novo. Kriza ih je, međutim, naučila da se stvari mogu i – popravljati.
Vulkanizer Andi Aleksander iz Tusona, u saveznoj državi Arizoni, kaže da posao dobro ide, uprkos krizi, a možda baš i zbog nje.
– Kad dođu kod mene, mušterije znaju da ih nećemo lagati da će guma biti kao nova, ali znaju i da će moći da se njome voze – izjavio je Rojtersu Aleksandar, zanatlija koji krpi gume za pet dolara, a polovne prodaje po 60 dolara komplet.
Budući da je u SAD više od pola miliona radnika ove godine već ostalo bez posla, a da se očekuju i novi otkazi, prodaja nove robe – od automobila do kućnih aparata – je u teškoj krizi. Majstori, pak, trljaju ruke. Obućar Mat Svicer iz Sinsinatija, u Ohaju, koji uz cipele popravlja i tašne, kofere i drugu kožnu robu, kaže da mu posao stalno napreduje u poslednjih godinu dana, otkad kriza traje, i da sada dobija na popravku između 70 i 100 predmeta dnevno.
Strah od zaduženja
Najveći deo firmi za popravku su mala, često porodična preduzeća i radnje, ali u krizi „cvetaju“ i veće kompanije, poput lanca za prodaju rezervnih delova za automobile „O’Rajli“, kojem posao ide bolje nego ikada zahvaljujući strahu Amerikanaca od zaduživanja za kupovinu novog automobila.
– Mnogi ljudi kažu da će radije dati 40 dolara za popravku cipela, nego 100 dolara za nov par. Sve je više takvih – kaže Svicer.
Međutim, i kad završi opravke, Svicer nije siguran da će naplatiti posao. Gomila smeđih papirnih kesa pod njegovom tezgom, sa cipelama po koje niko ne dolazi, sve je veća. U Feniksu, u Arizoni, majstor za popravku gitara Robert Super kaže da je recesija drastično povećala broj muzičara koji donose instrumente.
– Sve više momaka dolazi s rečima: „Znam da je ova gitara propala, da joj je život pri kraju, ali nemam para da kupim novu – kaže Super.
– To je njihov alat i oni bez toga ne mogu. To je njima kao čekić radnicima na građevini – dodaje Super, čije usluge često ne koštaju mnogo manje od 200 do 300 dolara – koliko treba izdvojiti za kupovinu novog instrumenta.
– Mušterije mi često kažu da im nedostaje baš tih 50 dolara, potrebih da se kupi nova gitara – objašnjava on.
Posao ide i kompanijama za iznajmljivanje nameštaja i bele tehnike. Takva jedna kompanija „Rent-a-Centar“ iz Teksasa, koja iznajmljuje sve, od frižidera do televizora ravnih ekrana, uz mogućnost da iznajmljeno bude kasnije kupljeno, prošle godine je iz „minusa“ prešla na uspešno poslovanje.
Vulkanizer Aleksandar kaže da će štednja postati nešto na šta će Amerikanci morati da se naviknu u mesecima koji predstoje.
– LJudi žele da uštede – kaže on. – Žele da im gume potraju dok ne dođu do nekih para.
