NESVAKIDAŠNJA SAHRANA U DUŠANOVCU – UMRO NAJDEBLJI ŽITELJ NEGOTINSKE KRAJINE
KOVčEG NOSILO DVANAESTORO LJUDI!
• Telo preminulog zemljaka Dušana Živića, koji je imao 240 kilograma, dopremljeno iz Beča u rodni kraj u specijalnom sanduku
Dušan Živić, 42-godišnji zemljak, koji je imao 240 kilograma, preminuo je u Beču gde je sa porodicom živeo i radio 26 godina. U rodno selo telo Dušana Živića dopremljeno je u specijalnom kovčegu teškom 130 kilograma, specijalno napravljenom u preduzeću za međunarodne pogrebne usluge „Drnda“ iz Požarevca.
Dvorište uglednog domaćinstva Živić u krajinskom gastarbajterskom selu Dušanovac kod Negotina bilo je ovih dana ispunjeno tugom i nevericom.
Jecaje i plač nadjačavali su zvuci trubača koji su posmrtnim maršom ledili srca brojnih rođaka, prijatelja i komšija, pridošlih da se oproste od pokojnika i otprate ga na večni počinak. Venci, sa poslednjim pozdravima, poređani na novembarskom suncu, stigli su sa raznih strana, iz zemlje i inostranstva.
Izrada po meri
– Kovčeg je težak 130 kilograma, dugačak dva i širok metar i po. Napravljen je od čiste hrastovine, unutra je limeni sanduk a sa gornje strane manji stakleni prozor – objašnjava Radiša Mihajlović, vlasnik pogrebne firme „Drnda“, koja je dopremila telo Dušana Živića iz Beča u rodni kraj. Cena sanduka i usluga prevoza, kako smo saznali, iznosila je 2. 400 evra.
Za pokoj duše služe se sokovi, kafa, pivo… I na prvi pogled poslednji ispraćaj, kao i mnogi drugi, bolan za sve prisutne. Ali, pogled upućen ka poklopcu kovčega, smeštenog na automobilskoj prikolici u dnu dvorišta, otkriva da je ipak u pitanju nesvakidašnja sahrana. Već po njemu može se zaključiti da se radi o sasvim neobičnom pokojniku. To potvrđuju i oni koji su poznavali Dušana.
– Umro je najdeblji žitelj Negotinske Krajine. Imao je 240 kilograma i ne znam da li na ovim prostorima ima još tako krupnog čoveka. Jeste da se u poslednje vreme kretao uz pomoć štaka, ali se letos, kada je dolazio kući, još sjajno držao i imao dobar apetit. Kao da je predosećao skoru smrt i želeo da proživi poslednje dane po svome, bez ikakvih uskraćivanja – kaže jedan od prvih komšija, Toma.
Dušan je sa porodicom živeo i radio u glavnom gradu Austrije, gde je otišao sa svega 15 godina. Za sobom je ostavio suprugu Miroslavu, kćerke Dijanu i Melani i sina Mihajela, a svi su došli da isprate oca.
Sakriveni lekovi
– Posle Dušanove smrti u našem drugom stanu u Švehenu pronašla sam sakrivenu u jednoj kesi gomilu lekova. Dušan ih po svemu sudeći nije koristio. To nisam znala i ne mogu da poverujem da je bio tako neodgovoran. Neka njegova smrt zato posluži kao opomena drugim ljudima da vode računa o svom zdravlju i da se pridržavaju saveta lekara i terapije – poručuje Miroslava napominjući da je to bio i glavni razlog zbog čega je pristala da o smrti njenog muža pišu novine.
– Dušan je – veli supruga Miroslava – oduvek bio krupan čovek, i imao od 150 do 170 kilograma. Ali naglo je počeo da se deblja pre četiri godine. Došlo je do hormonskog poremećaja u njegovom organizmu i on je za četiri godine dogurao do 240 kilograma. Međutim, bio je uveren da će uspeti da oslabi. Dva puta je bio u jednoj banji za mršavljanje u Austriji. Prvi put je skinuo 17, a drugi sedam kilograma. Dobijao je i razne lekove i preparate, ali oni nisu imali velikog efekta. Ovih dana imao je zakazano lečenje u Beču u jednoj bolnici, gde je trebalo da mu u stomaku ugrade „balone“. Došli smo pre toga u selo, a onda mu je naglo pozlilo. Operisan je u negotinskoj bolnici, odakle je hitno prebačen u Beč, gde je posle nekoliko dana i preminuo – priča Dušanova supruga reporteru „Vesti“.
Dušan Živić sahranjen je na groblju u rodnom selu, a dušanovačko-prahovski protojerej Ranko Aleksić za 20 godina svešteničkog službovanja, kako kaže, nije sahranio takvog pokojnika.
– U celoj Krajini nije do sada bilo takve sahrane. Ni ja ni ostali sveštenici na ovim našim prostorima nisu bili u takvoj situaciji. Naime, iako u Dušanovcu imamo dve crkve, sanduk sa telom pokojnika nismo mogli da unesemo kroz vrata nijedne, pa smo opelo služili u porti našeg Božjeg hrama Uspenja presvete Bogorodice – rekao nam je sveštenik Aleksić.
Vozio bez zaustavljanja
– Kada je Dušanu pozlilo pre nekoliko dana dok je boravio u selu i posle hirurške intervencije u negotinskoj bolnici Dušana sam gotovo bez zaustavljanja, za devet sati, dovezao u bečku bolnicu – jadikuje komšija Toma.
