NESVAKIDAŠNJI PODUHVAT SRBA U VANKUVERU
Graditelji zdanja i duha
Jedna od najlepših crkvi u Kanadi zajedno sa kulturnim centrom, zajedničko je delo arh. Predraga Vladikovića, Miladina Gordića i 13.000 Srba iz Vankuvera
Poduhvat koji je ostvarila ovdašnja srpska zajednica, stvorivši velelepno zdanje nove crkve Svetog arhangela Mihajla i Srpskog kulturnog centra pod jednim krovom, čime se ogromnom broju srpskih svetinja po svetu pridružila još jedna, u ovom trenutku među najreprezentativnijima, možda i nije najveća vrednost na koju ovde ukazuju.
Mnogo je značajniji i veći iskorak što su se prvi put Srbi u Vankuveru ujedinili oko jedne značajne stvari, sve vreme na njoj radili zajednički i sa velikim entuzijazmom, usput skupivši oko 80 odsto potrebnih sredstava za zdanje kome se danas dive i Kanađani i Srbi.
Na ovom kvalitetu insistira arhitekta Predrag Buca Vladiković, inače i počasni konzul Srbije, po čijoj ideji je projektovan i izveden kompletan građevinski čin sa specifičnostima i nesvakidašnjim rešenjima. To će dodatno doprineti da se srpski graditelji iz Vankuvera, a ovde je oko 13.000 ljudi našeg porekla, upišu za večna vremena u istoriju iseljeništva, ostavivši iza sebe kao i njihovi preci svetinju nastalu iz velike ljubavi i osećaja duhovnog samoodržanja.
Rezultat cele zajednice
– Sve što smo postigli dokaz je da kao zajednica možemo da se okupimo kad postoji zdrava ideja i normalni ljudi koji to vode – ističe Vladiković.
Povezani staklenom ulicom, nagorom, pod jednim krovom smestili su se simboli starog i novog: crkva u moravskom stilu iz 14.veka i kulturni centar sa svim odlikama kanadski modernog iz 21.veka. Tako se između ovih zdanja oseća i tradicionalno i moderno.
– Srećan sam što sam u potpunosti uspeo da pretočim svoje ideje u ovakav objekat – zadovoljan je autor, ističući da je ideja o gradnji nove crkve postojala odavno, ali je prekretnica bila pojava bivšeg predsednika Crkveno školske opštine Miladina Gordića, vizionara i upornog čoveka, zahvaljujući kome su Srbi u Vankuveru dobili i mesto za molitve, ali i prostor gde danas sve vrvi od mladosti: pod istim krovom je i škola, i karate sekcija, vežba se folklor, pevaju se srpske pesme…
Za svoj trud i pregor dvojica najzaslužnijih Vladiković i Gordić dobili su od patrijarha Pavla Orden Svetog Save. Uz svakodnevnu graju u centru, ovo im je, vele, priznanje o kome nisu ni sanjali.
– Najteže je bilo kada smo počeli da kopamo temelje, pravimo zidove i stubove. Bila je zima, počeli smo negde u martu kad su vankuverske kiše, pa zastali, narod je počeo da gubi početni entuzijazam, ali smo prebrodili. Bilo je problema i kad je trebalo da izlivamo kupolu. Nismo mogli da nađemo ovde majstore za to, pa smo se sami organizovali. Naši stolari su napravili drvenu kupolu, kalotu, na zemlji, pa smo je podigli na skele i preko te kalote izlili beton. U Evropi bi to bilo sigurno jednostavnije, ali je kupola uprkos svemu ispala veličanstveno – kao brižni otac govori Vladiković o svom neimarskom čedu, ne zaustavljajući se na tome.
čeka ih, veli, oslikavanje kompletne crkve koja je kompletno urađena od betona, unutra peskarenog zbog bolje podloge za freske, a spolja obložena kamenim pločama za tu priliku dobavljenim iz Ontarija. Za ovdašnje prilike prema kojima se crkve grade od drveta i metala, zdanje na Kanadskom putu u Vankuveru deluje još moćnije.
Povratak mladih Crkvi
– Starije generacije ovde bile su povezane verom, a naša deca su se pomalo odvojila od nje, jer se crkva nije prilagođavala omladini. Sada se crkva puni. Ovde je izgubljenost najveći problem ljudi. Ako ljudi nemaju pripadnost to je katastrofa. A sada i naši mladi imaju gde da dođu i oni to i čine sa najvećim zadovoljstvom. I moj sin danas kaže: “Idem u srpsku crkvu“. Mnogo je dokaza da smo napravili nešto veliko – veli o duhovnom graditeljstvu naš sagovornik, koje je prirodni nastavak onog neimarskog.
Iako je nakon ovakvog rezultata Predrag Vladiković odmah dobio ponudu od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija da u Podgorici ponovi nešto slično, njegovo profesionalno usmerenje odavno je krenulo putevima visokogradnje, dok je arhitektura ostala više kao “posao za dušu“. Otuda održava projektantsku kondiciju radeći stanove, apartmane i hotele za stara lica, ali su mu osnovni posao i glavna preokupacija oplate za građevinarstvo.
Iako je kao avanturista i beogradski diplomac, rođen u Somboru i odrastao pokraj Marakane na Voždovcu, željan da okuša život na zapadnom kraju sveta, stigao pre 24 godina bez velikih poslovnih ambicija, ubrzo se pokazalo da će mu život u Vankuveru biti vrlo uspešan. Osnovao je nakon pet godina sopstvenu kompaniju “National Forming Systems Inc“, koja je danas jedna od vodećih firmi u Americi u snabdevanju visokogradnje oplatama. Njegovim patentom posebne vrste oplate firma je ubrzo dobila dodatni zamajac i danas radi i na Tajvanu, Havajima, u Dubaiju… Bilo je ozbiljnih pokušaja da proizvodnja takvih oplata krene i u Srbiji, preduzeti su početni koraci, ali se onda nešto dogodilo zbog čega je posao propao, a naš sagovornik o tome ne želi da govori.
Vezan je, veli, za Srbiju, u kojoj je u proseku svaka tri meseca. Kao počasni konzul Srbije voljan je da zajedno sa nekolicinom uticajnih poslovnih ljudi iz Vankuvera izgrađuje čvrste i dugoročne spone Kanade i Srbije, Vankuvera i Beograda. Sudeći po njegovom graditeljskom umeću, ovakvu ponudu trebalo bi što pre prihvastiti.
Radivoje Petrović
