Kada je Dejana čačanović nedavno na kraljevačkom buvljaku kupila za svega 20 dinara staru zbirku pripovedaka Radoja Domanovića, nije ni slutila da je reč o svedočanstvu onog što su Srbi poslednjih decenija proživeli. A priča, zapravo, počinje u Prizrenu, gde se u devojačkom, a kasnije i novom domu u koji se Dejana udala, volela dobra knjiga.
Kuća čačanovića u Prizrenu imala je bogatu biblioteku.
– Svi smo u kući voleli dobru knjigu, posebno domaće i ruske pisce. I klasike i savremenike, pa kada je knjiga bila u pitanju, nikada ni ja ni moji ukućani nismo žalili novca da do nje dođemo – seća se Dejana koju su krajem ’90-ih oduvali vetrovi sa Kosmeta, sa sinom Igorom, kćerkom Isidorom i svekrvom Mikicom, dok su suprug Saša i svekar Sreten ostali su u Prizrenu do poslednjeg dana.
Dan pre nego što će Kfor ući na Kosovo, Saša je odradio poslednju smenu u visokonaponskoj trafo-stanici, seo u prvi kamion i krenuo za Kraljevo. Da se iz kuće bilo šta ponese, nije bilo mesta, a ponajmanje za knjige.
– Počeli smo u Kraljevu bukvalno od nule. Iako nam je sve bilo preče, često sam od uličnih prodavaca kupovala ofucane i prašnjave knjige, a ove Domanovićeve pripovetke baš su delovale tako. Očistim ih, sredim, zalepim korice, a onda uživam u njima – nastavlja priču Dejana koja je ovu knjigu ugledala među raznim drangulijama na buvljaku.
– Tek kada sam došla kući otvorila sam je i ugledala posvetu. A onda šok, u posveti pročitam svekrovo ime i prezime. Na prvoj stranici doslovce piše: „Nastavnički savet Srpske redovne gimnazije u Prizrenu nagrađuje ovom knjigom čačanović Sretena, učenika 3/2 za vrlo dobar uspeh i primerno vladanje. Datum 12. 04. 1955.“
Onaj koji je knjigu iz kuće čačanovića ukrao, nije je ni otvorio. Prelistavajući je, Dejana je negde u sredini našla i ulaznicu za bioskop „Bistrica“ od 11.03.1956. godine, kojom je Sreten obeležavao stranice knjige. I ona je besprekorno očuvana.
I tako je Domanović, nekim čudnim putevima Gospodnjim ponovo dospeo tamo gde mu je i mesto. Kod svojih vlasnika, da ga čitaju i da opominje. Jer, čačanovići i danas svoj život pronalaze i skupljaju po ulicama, ćoškovima, buvljacima, a to, kažu, mnogo boli…
