Kolonijalni ratovi su protivni dobrom ukusu. Milosrdna bombardovanja „divljaka” nekada su vršena u ime civilizacije. U proleće 1999. mi smo bombardovani u ime humanosti. Jer nismo prihvatili ulogu „siromašnih divljaka” na periferiji Evrope. Kojima je kasnije poklonjeno malo samilosti na paternalistički način.
Devet godina posle, Srbija je stavom u vezi sa Kosmetom oduzela evropskoj eliti objekat sopstvene arogantne superiornosti dajući primer dostojanstva koje protivreči frivolnom sluganstvu.
Srbiji se, dakle, oduzima deo njene teritorije. Kosmet će proglasiti nezavisnost, EU će tu nezavisnost priznati, a mi kao da smo iznenađeni zašto to Evropa čini. Kao da ne poznajemo dovoljno istoriju te Evrope, koja je tokom te istorije takođe stajala iza osvajanja, pljačkanja, istrebljivanja i inkvizicije. I sada kada se to događa sa prekrajanjem granica Srbije na početku 21. veka, zašto ne reći da je ta Evropa od 1918. do 1945. godine, zapravo, bila bolesna. Da li je opet bolesna? Ili smo svedoci novih sramnih stranica evropske istorije? Jer stare stranice te sramne istorije postoje!
Zavirimo u Evropu između dva svetska rata. Recimo, Poljska Jozefa Pilsudskog je 1934. potpisala sporazum o nenapadanju sa Nemačkom Adolfa Hitlera, dakle pet godina pre pakta Molotov–Ribentrop, i kada je Nemačka otela deo čehoslovačke 1938. godine, Poljska se poslužila delom teritorije češke žrtve, industrijskom Tješinskom oblašću. Pilsudski je od Austrije oteo celu Galiciju, od Nemaca Šlesku i sve to posle Versajskog ugovora. Zna se da je SSSR 1940. godine anektirao deo Rumunije, ali je iste godine Mađarska osvojila deo Transilvanije, a Bugarska Dobrudžu. Francuska koja najavljuje da će među prvima priznati nezavisnost Kosmeta stidljivo „preskače” četiri godine rasističkog Petenovog režima, kada je ona faktički bila saveznica Hitlera, uz malo naduvani otpor generala De Gola.
Od 1933. do 1939. mnoge zemlje Evrope bile su pod vlašću otvoreno fašističkih, polufašističkih ili, pak, autoritarnih režima koji su postepeno evoluirali u fašizam. Evropa je bila naseljena diktatorima: Musolini u Italiji, Salazar u Portugaliji, Franko u Španiji, Peten u Francuskoj, Hitler u Nemačkoj, Pilsudski u Poljskoj, Karl Ulmanis u Letoniji, Kornelijus Kordeanu i kasnije maršal Antonesku u Rumuniji, admiral Horti u Mađarskoj, monsenjor Tiso u Slovačkoj… To su neke činjenice iz evropske istorije, koje tiho iščezavaju iz rečnika ili knjiga. Na Zapadu je danas revidirana istorija postala dominantan i jedini istorijski mit. Cilj ovog revizionizma jeste da se sakrije istina koja je veoma neprijatna za Evropu. A ona glasi da je hitlerizam bio krajnje teška forma bolesti i da je Evropa kao metropola naše civilizacije bila teško bolesna od fašizma od 1918. do 1945. godine.
No, šta se događa posle 1945. godine? U SSSR-u obavljen je težak i mučan proces priznavanja zločina staljinizma, dok je u zapadnoj Evropi i u državama nekadašnjeg Varšavskog pakta zdušno podržavan revizionistički mit o „nevinosti” evropskih zemalja koje su bile žrtve dvojice monstruma: Hitlera i Staljina. Kanonizacija tog štetnog i lažnog mita teče do danas. Evropski revizionisti tiho su počistili prljavštine iz evropske istorije. Evropske države nikada nisu bile nevine „devojčice iz hora” i nisu imale ništa protiv da, ako mogu, uzmu deo tuđe teritorije. Iza nasmejanih maski „nevinih žrtava”, nacija istočne i centralne Evrope kriju se, zapravo, oštri, krupni očnjaci, ogromni apetiti i nimalo nevino ponašanje. Srbija upravo povodom Kosmeta ima priliku da na delu vidi demokratiju današnje Evrope. Kao „nevinost bez zaštite”! Ako uopšte i želi da to vidi?
Evropa iz Helsinkija pukla je na šavu koji se zove Kosmet. Ušli smo u opasnu fazu političke, pa i vojne, mutacije čije će se posledice osetiti i daleko van granica Evrope. Ne vredi jadikovati, već znati kako nadgledati taj prelazni period. Upravljati tim prelaznim periodom već je teža stvar. Ovo je sigurno početak nove faze srpske istorije i ne bi bilo dobro da istoriji prepustimo da bude maštovita umesto nas. Dani pred nama biće najbolji test oklevanja, pasivnosti i nedostatka mašte naših odgovornih političara. Ili će oni taj test uspešno položiti?
Kako u ovim okolnostima ne izraziti žaljenje što se Srbija proteklih godina praktično unilateralno razoružala i tako sebe lišila jednog aduta koji joj je bio potreban da bi imala kakvu-takvu težinu u razgovorima o Kosmetu. Jer, nikada u svetskoj istoriji razoružanje nije bilo preduslov poboljšanju političkih odnosa, već obrnuto, razoružanje je bilo rezultanta poboljšanja takvih odnosa. To je naprosto pouka iz evropske istorije od 1945. do danas.
Možda je, dakle, došlo vreme da se konačno opametimo i oporavimo! Više nema bogova da nam pomognu. Više ne vredi ono na stadionima: „pomozi Bože”! Skoro da smo sami! Gubitak božanstava dovodi nas u središte pozornice: da izgradimo sopstveni moral, sopstvenu zajednicu, da pravimo sopstvene izbore, da sami donosimo odluke. Jer, bogovi mogu da dođu i odu. Srbija, uz malo sreće, večno mora napred.
