PET SATIRA
– Od Kaplana Burovića –
NI U SNU !
Uhapsili majci sina. Ona je bila učiteljica prvog razreda osnovne škole, a njen sin na velikoj maturi. Te godine trebao je da završi srednje obrazovanje, pa da pođe na studije. Upravo pred same maturske ispite uhapsiše ga i pozvaše mu majku u Unutrašnji otsek. Šef se prokašlja i reče joj kao sa žaljenjem:
-Vaš je sin, drugarice Vera, narodni neprijatelj. Povezao se i sa stranom obaveštajnom službom i radio na surviranju naše narodne, socijalističke vlasti. Zato smo ga i uhapsili. Narodni sud će ga suditi i dati mu ono što je zaslužio, što mu po zakonu pripada.
Majci, kojoj je zastao dah još kad joj je direktor škole rekao da otpusti decu kući i da se hitno prijavi u Unutrašnji otsek, kad ču da su joj sina uhapsili, njenog jedinca i mezimca, samo što je ne udari kap.
Gledajući kao izbezumljena u šefa Otseka, ona nije verovala ne samo u ono što joj on reče, već ni da je on pred njom i ona tu – u Otsek unutrašnjih poslova. O, Bože, Bože! U Otsek unutrašnjih poslova! U UDB-i! Osećala se i mislila je da je u snu. Sa dušom na vrh nosa očekivala je da se otrezni, da se vrati iz tog strašnog sna na javi, da se probudi i vidi sebe bar kod kuće, ako ne i u razred, kod svojih učenika.
Šef Otseka nastavi:
-Kao majka narodnog neprijatelja, vi, drugarice Vera, ne možete više biti vaspitačica, učiteljica naše dece.
Dok je on govorio, ona je prizivala boga i molila:
Daj, Bože, da se što pre probudim iz ovog sna!
-Druge smo majke i internirali,- nastavi šef.- Vi ste naša. Bili ste i nadamo se da ćete uvek biti uz našu vlast. Zato vas nećemo internirati. Radićete jedno vreme u Komunalno preduzeće, čistićete ulice grada, a kasnije – videćemo. Sve zavisi od vašeg držanja.
Bože!…Bože!…Bože!…
-Vaša prva dužnost je da javno izjavite da se odričete sina…da više ne pitate za njega ni da li je živ…Nećete otići ni u zatvor da mu nosite hranu, ni odeću, veš, ništa…Nećete uzeti učešća ni u sudskoj sali, na njegovo suđenje…Nećete ga više ni spomenuti…
Bože!..Bože!…
– A ako vam ga ko spomene, javićete nam to odmah…
Bože!…
I dok je šef nastavio sa njegovim preporukama, ona je govorila u sebi:
Pa daj, bože, da se probudim! Dosta me izmuči ovim strašnim snom! Izlude me, bože, izlude me!…
Dani, nedelje i meseci su prolazili jedan za drugim, jedan teži, mučniji od drugog. Počeše da prolaze i godine.
Ona se striktno pridžavala saveta šefa Otseka unutrašnjih poslova. Prolazila je kroz grad nečujno, kao senka, hitno, kao da je što ukrala i žurila se da to negde sakrije. čistila je ulice i, zajedno sa smećem, pribirala prezrive poglede svih, i onih čiju je decu do jučer vaspitavala.
-Majka narodnog neprijatelja!- sašaptavali su se sa prezrenjem, a pokoji je to i glasno govorio, cinično, zlurado, zločinačkim zadovoljstvom.
Bilo je i onih koji su spuštali pogled po zemlji i nečujno prolazili pored nje, pa i ubrzanim hodom.
Bilo je i onih koji su usporavali hod i šaputali joj: Drži se, Vera! Neće ovo dugo potrajati! Posle toga bi i oni ubrzali hod. Gubili se kao senke.
Bilo je i onih koji su joj u prolazu, hitno, spretno, tutnuli koju paru u džep i, ne osvrćući se, išli dalje, gubili se iz vida i same nje.
Jadna majka jadne snove snila, ali je to pomno krila, tajila. Ni reči nikome nije rekla, ni svojoj majci, ni svom ocu, pa ni svom mužu. Krila ih je to od svakoga. I od sebe same!
Posle mnogih noći probdenih više ne sklopljenih očiju, uze je san i odvede je kud joj je srce kucalo. Moguće je bila prošla ponoć. Kad otvori oči i vrati se iz tog sna, onako znojava i uzrujana, uznemirena, probudi muža i reče mu tiho, šapatom, tajanstveno:
-U s n u l a s a m s i n a !
-ćuti, ženo, ćutnjom se zalila!- uznemireno joj reče on odmah i razrogači oči na sve strane, gledajući da nema još koga u sobi, da je ko nije čuo. Iako se uveri da su sami, razdra se na nju:
-Ni reči o tome, ženo moja jadna! čuješ li me, ni reči o tome ! Nikome! Ni meni! Ni sebi! Zaboravi da si ga u snu videla! Zaboravi sve! I da si ga rodila!
Sutradan on nije pošao na posao. Od kad se probudio posle pola noći, oka nije sklopio: Supruga mu sanjala sina! Uhapšenog sina! Narodnog neprijatelja! Od tih misli on se razbolje. Nije se usudio da izađe na ulicu, kamoli i da se javi na posao. činilo mu se da će mu svi pročitati u lice da je njegova supruga sanjala sina, uhapšenog sina, narodnog neprijatelja!
– Idi ti, ženo, na posao i, ako te ko pita za mene, reci im da sam bolestan!
I ona pođe na posao sva uznemirena, stresirana, sa strahom da i njoj ko ne vidi u lice da je te noći sanjala sina, uhapšenog sina, narodnog neprijatelja!
čim je izašla na ulicu, operativac kvarta joj se primače i šapnu:
-Šef Unutrašnjeg otseka vas čeka!
Kad je ušla u njegovu kancelariju, ona odmah primeti da je šef jako-jako mrzovoljan. Šta li se to desilo?! Njegov izgled nije slutio na dobro.
-Vera,- reče joj on bez onog drugarice,- ti si sanjala sina! Našeg neprijatelja! Onog zločinca, koji nam je radio o glavi, koji je hteo da svrgne sa vlasti nas, sinove radnog naroda, i da nam dovede na vlast krvopije, buržuje!
Ni pomislila nije da to porekne.
Ali, za boga!- pomisli.- Oklen on ovo saznade?! Ko me čuo?! Ko me to prijavio?! Da i zidovi mog stana nemaju uši?!…Moj me muž sigurno nije prijavio!…Ostavih ga kod kuće, bolesnog, nemoćnog!…Ne, ne, on me nije prijavio !…A ko onda ?!…Mora da i zidovi naših stanova imaju uši!!! »
-Je li istina da ste sanjali sina ?!- ponovi šef.
-Pa-a…jeste…,- pribra sebe jadna majka i nastavi odvažnije: -Sanjala sam ga, druže šefe…
-Ne nazivajte me drugom! Mi nismo više drugovi!- izdra se on na nju.
Ona se sledi, opet pribra snage i nastavi:
-Nehotice, gospodine šefe, nehotice…Što sam jadna mogla…Majka sam…duša me boli…sin mi je…
-Kakav sin?!…Pa ti si se njega odrekla!!!- prostreli je on svojim krvavim pogledom.
-Je-jesam…jesam…odrekla sam se ja njega…odrekla se…ali du-duša…duša moja…eto…gospodine šefe…nije se odrekla…Oprostite mi, molim vas, gospodine šefe!…- promuca ona očiju punih suza.- Sin se od duše…ot-otkinuti…ne da…
Od tog dana ona više nije čistila ulice. Internirali su je u blatišta, gde su i ostale majke, blato pirinčanih polja mesile svakodenevno svojim suzama i snovima o svojoj nesrećnoj deci, sinovima i kćerkama, koji – uhapšeni kao narodni neprijatelji – čamili su po memljivim zatvorskim ćelijama zemlje, koju je pokrila urnebesna huka i buka pjesama o slobodi i demokratiji, o pravu reči i štampe, o najvećoj ljudskoj pravdi, najvećem blagostanju i sreći.
