POGLED POPREKO
NIčIJI SRBI
Makar i zbog jednog nevinog među uhapšenim zemljacima u Americi trebalo bi da se oglase ovdašnje nacionalne organizacije i pokažu nam koga to one i od koga brane
Jedva čekam da počne reklamna kampanja za Srbiju na Si-En-Enu. Kažu da su spotovi spremni, računi plaćeni i da lepe pokretne slike Srbije mogu da krenu u etar u kome će biti 500 puta u naredna četiri meseca. Pola miliona dolara nije glavoboljna cifra za nastojanje Vlade Srbije i Ministarstva za trgovinu i turizam da lice naše zemlje ulepšaju pred svetom i pokušaju da svet dovedu u Beograd, na Kopaonik, u Vrnjačku Banju ili na neku drugu od preostalih turističkih destinacija. Neke pare su potrošene i za viđeno reklamiranje u „Vol strit džurnalu“, „NJujork tajmsu“ i „Vašington postu“, sa čijih nam se stranica smešila drugačija Srbija od one po kojima nas Amerikanci pamte – Srbija u nastajanju. I nije važno što kampanju nije video naručilac, važno je da je vidi svet pred kojim ćemo konačno širom raširiti ruke. A to, bogami, košta.
Nažalost, u isto vreme su dnevne listove šest američkih država punili bombasti naslovi – „Uhapšeno 26 Srba“, „Ratni zločinci u rukama pravde“, „Srbi spremni za deportaciju“, a i „Vašington post“ objavio je ozbiljne tekstove o hapšenjima bosanskih Srba koji su davali lažne izjave pri popunjavanju imigracionih papira, uz naznake da bi neki od njih mogli biti povezani i s masakrom u Srebrenici. Radi se o pripadnicima Drinskog korpusa i Zvorničke brigade koji su dobili izbeglički status u Americi, a neki od njih imaju i američko državljanstvo. Istraga je krenula od veoma opširnog izveštaja gospodina Ričarda Batlera, analitičara Sekretarijata za unutrašnju bezbednost Amerike, koji je bio i jedan od ključnih svedoka na suđenjima bosanskim Srbima u Hagu. Izveštaj je 2004. godine predao službi, a u njemu detaljno govori o događajima iz jula 1995. godine i neka imena eksplicitno pominje. Hapšenja su počela letos u Feniksu (Arizona), a nastavljena u Floridi, Mičigenu, Viskonsinu, Ilinoisu, Severnoj Karolini i Teksasu, bez izgleda da prestanu dok svi sa spiska ne budu privedeni pravdi. Neki kažu da je na spisku 150, neki da ih ima 300, a najsmeliji tvrde da se može očekivati hapšenje i svih 600 ljudi. Uglavnom se terete za davanje lažnih izjava pred imigracionim vlastima, ali se nekima na dušu stavlja i ratni zločin kao, recimo, Neđu Ikoniću, kome nije odobreno puštanje na slobodu uz kauciju, već je zadržan u pritvoru, uz sledeće sudsko ročište zakazano za posle Božića.
Sud će utvrditi svoje, valjda poštujući pravilo da je svako nevin dok mu se ne dokaže krivica, ali unesrećeni Srbi i njihove porodice već su pred stubom srama, svi do jednog, bez nade da im neko i stvarno može pomoći. A makar zbog jednog nevinog među svima njima trebalo bi da se oglase ovdašnje nacionalne organizacije i pokažu nam koga to one i od koga brane, sa kim se nacionalno ujedinjuju, u kakvom sestrinskom kolu igraju i kakvu bratsku pomoć pružaju. LJudi smo, iako smo Srbi, zar ne? Zbog tog jednog nevinog među njima trebalo bi da i država Srbija i njena diplomatska predstavništva pokrenu inicijativu za zaustavljanje ove hajke jer ona može umnogome da ugrozi dobre bilateralne odnose u nastajanju i već izgrađeni novi imidž na kome se stvarno teško radilo. Zbog jednog nevinog bi i diplomatska predstavništva BiH u Americi morala da budu glasnija i diplomatskim sredstvima traže načine da se situacija razreši – oni koji su krivi kazne, a oni koji su nevini oslobode optužbi.
Na nesreću, ovde je reč o ničijim, zaboravljenim Srbima jer oni nisu državljani Srbije, u vreme izbora nešto su između vrućeg krompira i još vrelijeg kestenja, a ni Bosna ih baš naročito neće. Advokati ih vide kao potencijalne klijente od kojih mogu imati velike vajde, dok oni zalažu svoje kuće, kamione i drugu imovinu da bi se branili sa slobode. A možda nam to svet još jednom govori da među Srbima, u stvari, nevinih i nema.
I tako kao narod dobismo još jedan medijski ožiljak na licu, u trenutku kada smo baš lepo počeli da se umivamo. Kažem vam, jedva čekam da vidim reklamnu kampanju na Si-En-Enu. Mada, iskreno, više bih volela da su u njoj poznata lica Vlade Divca, Stefana Milenkovića, Marine Abramović, Igora Kokoškova i mnogih drugih koje Amerika po dobru poznaje i čiji imidž ničim ne može biti oskrnavljen. Nisam sigurna da im je takva uloga i ponuđena. Kao što ne verujem da nas Si-En-En poznaje bolje i od nas samih, ma kako ministar trgovine i turizma u to bio uveren.
