Две легенде тумаче час у којем се књига, симбол речи, претворила у мач, симбол силе. Када је Стефан, син краља Милутина, узбунио властелу и тешко се завадио са оцем, дошло је до најсвирепије казне у историји српских владара. У војевању и освајању престола Стефан је заборавио да је својим синовима наденуо имена Душан и Душица, по души, да буду душевни и да се сваке силе клоне. А моћни краљ, отац му Милутин, наредио је да га ухвате и, у тајности, у Скопљу ослепе усијаним мачем.
Тако је згаснуо вид Стефана, потоњег Дечанског. А жарни мач осветник указао се у будућности уместо књиге у руци Исуса Сведржитеља. И као што је Стефан у младости устао против оца, тако је касније његов син Душан устао против њега. И као што је некад погружен пред оцем, стајао је Стефан немоћан и пред сином.
У Метохији је сачувана легенда да се у самртном часу краља Стефана над васцелом земљом Србијом зачуо јаук поруке из које се само једна реч отргла и винула према његовој задужбини. Кад је као ватрена птица слетела на крст манастира, међу његовим зидовима зачуо се звекет оружја. Верује се да се баш тада књига у руци Христа Сведржитеља у мач претворила. Тако се пре исхода времена пресудни дан српским владарима исказао.
А једно друго памћење, које такође објашњава настанак мача из књиге, враћа нас у турско време, кад су освајачки силници застали пред Високим Дечанима, да оробе оно што је било и царско и господње. Света књига пала је на под и одмах се узнела на олтар, а сам Пантократор узвитлао је мач да одбрани светињу. Сви су се Турци панично разбежали, а светлост мача гонила их је све док нису попадали на земљу и издахнули у мукама. Од тада траје веровање на Космету да мач у Христовим рукама означава место на којем ће доћи до одсудне битке између хришћанства и оних који га нападају. Тада ће, међу крвавим косметским божурима изронити нож потајац Милоша Обилића.
По судбинском тумачењу догађаја, смрт султана Мурата на пољу Косову не треба схватити као извршење заклетве Милоша Обилића, дате кнезу Лазару у предвечерје одсудне битке, већ као подвиг витеза који је у последњем боју свог живота тражио највећу замену за своју главу. Све што је имао и одабрао тај врли јунак било је најлепше и најбоље у тадашњој српској земљи. Његова жена Вукосава била је најлепша од свих српских кћери; једино је он јахао видовитог коња и нико осим њега није имао нож потајац. О томе сведочи и ово староставно причање дечанског пророчанства.
Кад је млади витез дочуо да у Шошаници под планином Столови неки Перо Бркушић има чудесног коња Ждралина, који види по ноћи и наслућује сваку опасност, запутио се из престоног Крушевца да извиди ко коме може да одоли. На брду Стубић Ждралин се устублио; једва га је из места помакао. Одмах је у потоку Турија турио у руке домаћина силно благо, али овај је одбио злато и поклонио му Ждралина, говорећи: „Видовитом јунаку само видовит коњ недостаје!“
У повратку, Милош наиђе на ковача који је исковао и оштрио мачеве, па га упита има ли нешто што нико нема. – Само оно што се не види – одговорио је старац и за славу јуначког имена даровао му нож потајац, који се чува у недрима, поред срца.
Тако опремљен, Милош Обилић отишао је у бој одмах после причешћа у Самодрежи цркви. Видовити Ждралин провео га је кроз турску војску и одвео до Муратовог чадора, а нож потајац изнедриле су његове груди и унеле у десницу којом је подвиг учинио. Тако је своју витешку главу жртвовао за царску и разгласио по свету победу српске војске.
У Косовском боју нестала је глава кнеза Лазара, али се заувек изгубио и Обилићев потајац. Његово поновно појављивање из земље, верује се, огласиће и појављивање из стене бритке сабље Краљевић Марка. Кад се две вере сукобе на Косову, казује даље дечанско пророчанство, Исусовом мачу и Обилићевом потајцу придружиће се и Маркова сабља, јер одбрана треба у светом тројству да се обједини.
У овом стародревном запису, који чувају три безимена човека, помиње се Бела стена надомак Космета у којој почива усечена сабља српског јунака чији се живот кроз векове пронео. У дану причешћа Лазареве војске у цркви Самодрежи Марко је окаснио, јер му се није ни дало да стигне на бојно поље. Пред сунчев залазак, кад му је Шарац у земљу упао, усамљени јахач предосетио је пораз Срба и забио своју белу сабљу у Белу стену. Од тог доба она чека јунака чијој ће се мишици уздићи ка небу, као Исусов мач у задужбини Стефана Дечанског.
Догодиће се то после туђег рата на туђој земљи. Од тих збивања ускомешаће се и Косово и сав његов пород повијаће се као колевка са дететом, али нико неће смети први да запуца из страха да оно дете не испадне у бездан. И кад опет прође време наићи ће однекуд туђи синови, носећи поруку својих господара о ономе што мора да се догоди. Настаће свеопшти погуб и тог пролећа процветаће крвави божури и тамо где никада нису ницали.
Тада ће она три безимена човека стићи у ходочашћу до Дечаског манастира и стати са десне стране Исусова мача. Чекаће да им се придруже доносиоци Обилићевог потајца и Маркове сабље. Они ће говорити: „Ко се оружја лати, како ће изаћи пред Господа?!“ И никога неће бити да оружју приступи. Опет ће реч бити прва и мач ће се у књигу преобразити.
Извор: Пепељуга 21 века, Расен
Преузето ОПАНАК
