Predstava je završena. Što bi rekao pesnik; odlazi cirkus iz našeg malog grada. Dobro, Brisel nije baš mali grad ali nije ni veliki, 150 hiljada stanovnika. Manji od Kragujevca. Prespavao sam u toj varoši, ima tome više godina, i mislim da Brisel i nije za drugo nego da se u njemu prespava, pa put pod noge. Sve je nekako hladno, otuđeno, ukočeno. U deset naveče nemaš gde da večeraš. Ime grada dolazi od kovanice staroholandskog i može se prevesti kao kuća u močvari. Pa vi vidite…što bi rekao Zoki Radmilović.
U toj močvari, u utorak veče, okončana je vremenski prilično razvučena, loše režirana američko-nemačko-šiptarska predstava u kojoj se pojavljivao i jedan Srbin. Dačić. U poslednjem činu režiser je tražio da se u predstavu ubaci još jedan Srbin, Aleksandar Vučić. Ubačen je i tako se okončalo. Ona Eštonova, stajna tačka predstave, skupila je papire i saopštila da se komad više neće igrati. Dakle, dogodilo se ono što smo najavili pre nekoliko dana.
Nije u Briselu bilo pregovora već lomljenja kičme Srbiji u nameri da Beograd i formalno prizna nezavisnost Kosova i Metohije, da se složi sa njegovom okupacijom, opravda agresiju NATO, da kaže: Vi ste bili u pravu, dobro je što ste nas bombardovali, i evo prihvatamo realnost na terenu, okrećemo se budućnosti a Srbe na Severu prepuštamo dobroj volji Šiptara.
Koliko je arogancija Amerikanaca u ovoj priči velika, po Srbiju ponižavajuća, savršeno oslikava istup Viktorije Nuland, portparola Stejt Departmenta; ona je za vreme sastanka u Briselu, negde iza podne, saopštila da će Priština odlučiti koji i kakav oblik autonomije treba da postoji za Srbe na Severu Kosova i Metohije a na srpskoj delegaciji je da u to ubede svoje sunarodnike na Severu. Vrlo jasno; Šiptari odlučuju, njihova je prva i poslednja. I zašto bi u takvoj situaciji Hašim Tači, u celoj priči gotovo nebitan, pristao na ponude iz Beograda koje nisu u okvirima ustava države Kosovo?
Amerikanci su i ovog puta jasno rekli Srbima i Srbiji: Vaš Ustav ne važi; vi ste na Balkanu narod i država drugog reda; mi stvaramo veliku Albaniju i ne preostaje vam drugo nego da tom cilju dobrovoljno priložite komad vaše zemlje koji se zove Kosovo i Metohija.
Ako nije tako…kako je? Ako ovo nije brutalno ponižavanje Srbije i Srba…šta je?
često imam problem sa nekim Srbima, među kojima su i moji poznanici i prijatelji, zbog insistiranja na jasnim i preciznim formulacijama. U svemu. Politici posebno. Na primer, mislim da je Skupština Srbije, onog dana kad su Šiptari u Prištini proglasili nezavisnost, morala da donese rezoluciju u kojoj se taj akt odbija a prostor Kosova i Metojhije proglašava privremeno okupiranim teritorijem. Niko ne može da me ubedi da bi Srbiji to štetilo. Naprotiv, čvrsto verujem da bi danas sve bilo drugačije, možda i bitno drugačije i prilično bolje po Srbiju da je tako urađeno. Pa zar Kosovo nije okupirano?
Dalje, ne razumem snishodljivo držanje službenog Beograda u celoj ovoj priči. Srbija se ponaša kao da su Srbi oteli Kosovo od Albanije pa sada treba da ga vrate. Kakvu bi to štetu imali da kažemo gore spomenuto: Nemci i Amerikanci traže od Beograda da se složi sa otimanjem Kosova.
Službeni Beograd, ne znam da li ste primetili, uopšte ne koristi termine otimanje Kosova, okupirano Kosovo, samoproglašena nezavisnost…Zbog čega?
Šta mislite kako bi se osećali Tači, Haradinaj, čeku… da im službeni Beograd s vremena na vreme poruči: Kosovo je deo Srbije, uzeli ste ga snagom oružja, ono je okupirano i biće tako dok se ne stvore okolnosti, za deset, trideset, pedeset godina, da ga vratimo. Na ovaj ili onaj način.
Koja se država na svetu mirno odrekla svog teritorija? Ili, koja se država na svetu dobrovoljno saglasila sa otimanjem svog teritorija?
Uostalom, zar neko zaista misli da će Amerikanci zauvek ostati na Kosovu, u bazi Bondstil. Kad poslednji američki vojnik napusti Kosovo, a napustiće ga (pre toga, nema sumnje, otići će i nemački vojnik) Šiptari ostaju sami sa sobom. I sa Srbima. E, zbog tog trenutka, šta god on doneo, niko nikada u Beogradu ne sme da pristane ili potpiše faktičko stanje na terenu. Ono dole je okupacija a ne stanje.
A Datum, reći će neki? A država, odgovoriće drugi? Ništa Srbiji neće doneti datum početka pregovora o članstvu u EU, taman da ga dobije sutra ujutro. Na Nikoliću, Vučiću i Dačiću je obaveza da od Srbije naprave sigurno i prijatno mesto za život; da stvore klimu u kojoj se poštuju zakoni, u kojoj se rad nagrađuje a lopovluk kažnjava; da sednu sa dokazano uspešnim i pametnim ljudima, iz raznih oblasti, i naprave planove delovanja države u sledeće dve, četiri, osam godina. Sa praćenjem realizovanog, nagrađivanjem uspeha i eliminacijom iz priče neuspešnih.
A, Kosovo? Rekoh, to je privremeno okupiran teritorij, konflikt koji se može zamrznuti ili rešavati ali ne sa onima koji su ga stvorili. Oni ne traže rešenje već pretvaranje okupacije u trajno pravno stanje. Dakle,vratiti priču, ako je ikako moguće, na nivo Ujedinjenih nacija. Znam, Srbija je prihvatila da Evropa arbitrira ali Filip Riker nije iz Evrope. Ako mogu Amerikanci da budu deo rešenja zbog čega to ne bi mogli da budu Rusi i Kinezi, na primer. Deluje naivno? Hajde da pokušamo, mnogo toga je u istoriji, i našoj i svetskoj, na početku delovalo naivno.
