Otkuda odjednom sve te priče i tv dokumentarci o rahmetli Jugoslaviji
Ovih nam dana svaki čas sa ekrana neka lica pričaju o rahmetli Jugoslaviji, i neminovno je pomisliti – tužno je to, imali smo državu, imali more, imali planine i gradove a onda je neko rešio da tu državu nazove ostvarenjem velikosrpskog sna i naruga se (uzgredno, onako ovlaš) srpskoj želji da eto i ti Srbi žive u jednoj državi. Nije to morala biti Jugoslavija. Nije Aleksandar učinio uslugu Srbima, nije ni Tito. Naprotiv. Ali nije to sada važno…
Jednom sam imala grad. Ustvari dva grada. Jedan sa crkvom na trgu, rivom i ulicama visokih stepenica i kuća od kamena. A drugi sa velikim Bulevarom revolucije, parkovima bezobrazne dece i školama u kojima je bilo važno biti dobar u srpsko-hrvatskom“ a računanje i nije bilo pohvalna veština. Sada nemam nijedan. Mojim se jezikom i njegovom ćirilicom i njegovom latinicom služe i njime me plaše neki ljudi čije reči ne razumem. Mojim se jezikom služe ljudi koji, braneći ćirilicu, a izbegavajući gramatiku čine nasilje nad tim jezikom i nad tom ćirilicom, i vreme koje je na visoko podiglo te suterene (da parafraziram pesnika, nema veze kojeg), vreme je koje je od pandura napravilo velikaše a od mračnih duša patriote.
MUKA OD GLADI KOJU VIDIM Nisam jugonostalgičar, ne znam šta to znači. Nejasnu nostalgiju, međutim, osećam prema vremenu kada je bilo sramota dičiti se mnogim sada poželjnim osobinama. Nisam jugonostalgičar, ali mi je muka od gladi koju vidim oko sebe – a ta glad nije glad za hlebom. To je glad kao osnovna osobina koja karakteriše jedan polusvet kakvog se ne sećam iz godina kada su postojali gradovi. Sada u Srbiji postoje, da se ne šalimo, samo dva mesta koja bi se mogla nazvati bivšim gradovima. To su Beograd i Novi Sad. I te gradove nije uništio duh uvek nepoželjnih izbeglica, kao ni duh onih što su dolazili s ratišta, izgubljeni ili ne, bogatiji ili ne, kriminogeniji ili ne. Uništili su ih oni sa mitinga. Uništilo ih je pozivanje na sečenje turskih ruku, uništila ih je masa koja je tada vrištala i vrištala je onda kada se pozivalo na vešanje kadrova svrgnutih tokom jednog puča.
Duh kojeg se sećaju jugonostalgičari duh je uništen pukom i pučevima. I mržnja koja od ulica pravi rugobna mesta puna straha. I oni odvratni borci protiv te mržnje koji se od iste tove, takođe gladni, uvek gladni, i njihovi projekti koji su sve samo ne duh, i ne grad. Dakle nisam, i ne mogu biti jugonostalgičar, ali sam nostalgična prema gradovima. Oni nestaju iz našeg sećanja. Iz misli. I sa nestankom sećanja na grad nestaje i svaka mogućnost ponovnog stvaranja. Nestaje misao o graditeljstvu. I jeziku.
Imamo talibanski opsednute branitelje ćirilice/latinice, imamo talibanski zatucane parapolitičke jer anticivilizacijske i antigradske (jer politika je reč nastala iz reči grad) organizacije i ljude sa amovima, bez kalibra i bez ideje“, čija nam glad uzima dane, živote, kulturu, čija je glad neutoljiva, i svi naši životi neće je nahraniti, ona hoće još. Hoće moć, ne samo materijalnu. Hoće da vlada duhom. Hoće sve.
Svi prokleti i svi mali, postali su danas naši suvereni.
BEOGRADE, TROJO! Beograd je nestao i seća ga se samo još poneko. Mrze ga, ali mu se više ne dive kao nekad. Mrze ga i seire nad njegovom izgubljenom titulom, on više nije ništa. Za vreme ratova bio je grad onoliko koliko je gradska bila železnička stanica, ali sada ni to. I kada je zatvorio svoje mostove pred onima na traktorima kad je pao Knin, možda je neko tada mislio da brani gradske ulice od sirotinje čiju ćebad nismo mogli da gledamo. Mi smo ljudi iz grada, naša ćebad su drugačija. Ali tako zatvoren, sveden na par ulica Dorćola i nešto Vračara i zavisan od onih što zidaju nakaze na Dedinju i žive u tuđim kućama, još uvek – on je polako nestajao, zabarakadiravši se i vireći iza roletni, spuštenih da ni dašak nekog nepoznatog vetra ne uđe u salonske nam sobe. Sada možemo da puštamo stoku da pase travu naših parkova, dok izludeli fanatici evrozakona skupljaju govna za svojim psima. Stoku neće ni videti.
Možda su je doveli sa sobom ko zna odakle, možda su i nastali u čudnoj ljubavi čoveka i stoke na nekom brdu s kojega se nije videla ulica. Možda cela Srbija treba da bude jedan makadam jer nam stoka zida puteve. Možda gradove, na kraju, treba srušiti. Sva ta starost za kojom čeznemo, ta tradicija zarad koje idemo u nepismenost, i glupost, i mržnju, ta tradicija u koju se kune talibanska stoka koja bi da sruši Rim i da pase travu, a priča o ćirilici/latinici, o jeziku, kvari pesme i krivotvori sve čega se dohvati, ta tradicija je možda najbolja kada je nema.
Kao i gradovi. Najbolji su kada su srušeni. Šta fali Troji?
