Ovo kaže Lidija Ćirić u svojoj knjizi Bez „Dragi moj“, koja je svojevrsni muško-ženski rat i mir na beogradskoj Čuburi. Njen originalni stil „zapalio“ je književnu scenu Beograda, pa su je kritičari i teoretičari nazvali knjigom smeha i nezaborava.
Ćirićka je iz malog prsta iscedila život nekadašnje, sadašnje i buduće Čubure, svoju autobiografiju i biografiju njenih prijatelja i „neprijatelja“.
U priči I ovo će da prođe Ćirićka opisuje kako je njena junakinja imala ludačku potrebu da ode u beli svet.
Evo i jedne stranice…
„Otići, to je ludačka nostalgija, urođen nagon u čoveku kojem se jedva odoleva. … Malo sam skitala po svetu i da mi ćerka vidi Indijski okean, obećala sam detencetu, a majka ne sme da laže…
Jeste, bilo je nekoliko poziva iz Beograda ka Južnoj Africi, od mog sujeverno usamljenog vuka, koji je tvrdio, da ako sretne ženu izjutra, nikako ne seda na motor…
Da se ne lažemo, u prvi mah sam želela bolji život mom detetu i meni. Putovanje je problem egzistencije, ni sama nisam znala smisao te reči. Svako mora sebi da bira cilj. Kilica (junakinja zbirke priča) je izabrala kraj sveta, ili Rt Dobre nade, nade koja kobajagi poslednja umire.
Nije bilo prvi put da me neko ludo muško proverava, ispituje „na daljinu“, a mi zurimo jedno dgugom oči u oči. Kada sam jednom skapirala da me cima mobilnim iz susedne sobe, inače suviše prostranog apartmana, malo je falilo da priznam sebi da sam totalno zaglibila. Nisam tamo imala gde da zapalim, bar za utehu. Možda zato umalo njega da zapalim, sa celim kompleksom u prestižnom Lindenskom kvartu Johanesburga.
Žao mi je bilo deteta, mala je osetljiva na oca, što ostade u „vukojebinsku“ domovinu. I tako, da ne bi radio benzin, odoh u otmeno sterilisano kupatilo, ni nalik mome starinskom na Čuburi, gde su se videle cevi, cigla, malter i ostaci polomljenog prozora… vreme je tok, zato što mi tečemo.
Dok sam ležala u raskošnoj penušavoj kupki sa mirisom opuštene mešavine lavande i kokosa, moja ćerka se nekako došunjala do mene, kao da je osetila da mi kipti u glavi, mnogo više nego u kadi bazenskih proporcija… a onda smo slepljene u mokrom i čvrstom zagrljaju iz sveg grla zapevali ovu njihovu gastarbajtersku Ovo je moja kuća, živeo sam tu … i tada zapitah sebe: „Koji će mi moj, ovaj vašarski izlog koji me stalno nadgleda u besmisleno velikim ogledalima?“. Neće mene nikakva kozmetika da opkoljava i sputava…
Pozivali su treći put putnike da se ukrcaju u avion. On me je molio i tada da ostanem sa njim, baš takva kakva jesam, sa razigranom maštom o mom matordžiji, a da će nam avio-kompanija poslati stvari nazad.
Nije da nisam razmišljala o blagorodnom životu i privilegiji svake srpske domaćice i majke, ničim ne mrda, ima sve – čak i crnu poslugu kraj bazena da je ladi, silne fotografije kojima će dokazivati ograničenom narodu da živi u idili i blagostanju, sa antidepresivima sakrivenim u pregradi Luj Vitona.
Razlog više da odem, tako bar neću drugima izazivati zle misli. Poslednjih dana pred moj odlazak u Johanesburg nije mogao da svrti. Stalno me je mamkao po Čuburi, međutim, ja sam mu rekla kako stoje stvari i da nema šanse da se bilo šta između nas dogodi.
„Javi mi se, molim te, kad stignete u Afriku“.
Javila sam se.
Nije se nadao mom povratku šest meseci kasnije.
Pustila sam rođendansku čestitku sa beogradskog broja. Za sekund je zazvonio telefon.
Stajala sam kod Pejton gradića.
„Gde si, odakle mi pišeš?“
„Stigla sam“.
„Dođi, molim te. Znaš koliko te čekam“.
„Ha, ha, koga čekaš kada znaš da sam se odselila?“
„Znao sam da ćeš doći. Kad – tad.“
„Niti sam odlazila, niti sam se vratila. Tu sam gde sam.“
Pišem u letu
Na promociji svoje knjige Lidija Ćirić je rekla da se mnogi pisci žale kako im nedostaje tema.
„Ja imam tema na pretek, ali nemam vremena da sednem i pišem. Pišem u letu, dok dete spremam za školu i trčim da zaradim koju kintu“, kaže „ortodoksna Čuburka“.
