Za sebe voli da kaže kako se dva puta rađao “ jednom prirodno, kada je imao oca i majku, koji su brinuli o njemu, učili ga jeziku i hranili ga; drugi put, rodio se bez oca i majke, nije imao ko bilo čemu da ga nauči, niko o njemu nije brinuo, osim sam o sebi, počevši da živi odmah iz povoja. To je vreme kada je krenuo u svet.
Na ovaj način Branko Tupanjac, poreklom iz okoline Bileće, sada u čikagu, izuzetno poštovan i bogat čovek, jedan od onih ljudi za koje se bez rizika može reći da je institucija u srpskoj dijaspori, razmišlja o svom nesumnjivom uspehu i onome što je tokom 35 godina boravka u Americi preturio preko glave. Naš sagovornik važi za jednog od najbogatijih Srba u rasejanju.
Osećaj za svoj narod
“ Ne bih se složio da sam najbogatiji, ima mnogo drugih ljudi koji imaju više od mene. Ali, moje najveće bogatstvo je što imam osećaj i srce za svoj narod. Sve što sam stariji taj osećaj kod mene je sve jači. Došao sam u Ameriku kao mlad čovek, mislio sam da će mi nostalgija vremenom nestati, ali kako godine prolaze zavičaj me sve više vuče “ govori otvoreno, potvrđujući svoje reči i ličnom statistikom: tokom 2000. godine bio je u otadžbini 14 puta, ove godine već sedam puta. Šta je sve postignuto u otadžbini zahvaljujući njemu teško je samo i nabrojati. Povratak Dučića u rodnu Hercegovinu samo je jedan od momenata koji bacaju svetlo na njegovu pravu ličnost.
Njegova životna priča podseća na one tipične storije o američkom uspehu. S tim što je Tupanjac bio uspešan i dok je u otadžbini, po završenoj školi i zanatu, napravio svoje prve patente u Industriji alata u Bileći. Osetivši da ga okolina sputava, krenuo je preko velike vode u nepoznato, zaposlio se u kompaniji „Emerson“ i naplatio dobro svoj prvi patent u Americi.
“ Ljudi u Americi gledali su me posle toga kao sveca, dok su me u rođenoj zemlji doživljavali kao bauka “ primećuje.
Posle je sve bilo stvar tehnike “ počeo je da se uspešno bavi nekretninama početkom 70-ih, u jednom trenutku imao je čak 400 stanova za prodaju, napustio je firmu, krenuo u građevinarstvo, izgradio do sada 30 šoping-centara i nekoliko hiljada stanova, a trenutno radi na izgradnji velelepnog hotela u centru čikaga sa 85 spratova, od kojih će prvih 19 biti namenjeni parkiranju.
Sa takvom životnom filozofijom i uspehom iza sebe Branko Tupanjac danas je više nego zabrinuti Srbin koji želi da pomogne svojoj otadžbini. Pre nekoliko godina ponudio je program za obnovu Srbije, dobili su ga i neki važni ljudi iz politike, ali je na tome sve ostalo. Misli da je vreme ponovo da se podsete na njegovu ponudu.
“ Kada bismo od svakog našeg emigranta, a ima nas u svetu oko 3″4 miliona, sakupili po hiljadu dolara stvorili bismo fond od oko četiri milijarde dolara sa kojima bismo mogli da kupimo neku američku banku koja vredi 35″40 milijardi dolara. Obezbedivši zakonske dozvole da prebacujemo novac u Srbiju, mogli bismo da otvorimo čak 200 “ 300 hiljada malih biznisa, u vrednosti od po 15 “ 30 hiljada dolara, sa kamatama ne većim od pet odsto “ strpljivo iznosi svoju staru ideju o banci dijaspore, uz opasku da ni jedan narod u emigraciji nema više od Srba, iako oni nisu ni previše bogati.
Povratak trećine rasejanja
Drugi deo njegovog projekta obnove Srbije predviđa da se u otadžbinu vrati jedna trećina našeg sveta iz rasejanja, koji bi sa sobom doneli kapital “ u proseku naši ljudi koji su 10 “ 15 godina napolju imaju između 150 i 200 hiljada dolara kapitala. Sa povratkom milion ljudi na raspolaganju bi bilo čak oko 200 milijardi dolara i znanje koje su ovi ljudi stekli napolju
“ Sa ove dve stvari Srbija bi rešila sve svoje najvažnije probleme “ kategoričan je Tupanjac.
Uverava nas da postoji raspoloženje i želja bogatih Srba da ulažu, on se sprema da počne sa velikim građevinskim poduhvatom u Beogradu, mada ne nailazi, veli, na dobar prijem kod Vlade.
“ Mnogi ljudi jedva čekaju da se vrate, ali nikog u Srbiji ne zna da otvori vrata i pusti nas da uđemo. Niko nikad nije gledao emigraciju kao svoj narod, već kao da smo rođeni Amerikanci. Nama ne trebaju krediti stranih banaka, mi imamo novac, samo nas treba povući da dođemo. Lično znam ljude u emigraciji koji bi oberučke prihvatili ovaj program, sada imam na umu najmanje njih dvadesetak, ali još nemamo to kome da ponudimo, nemamo poverenja, a nije tačno da nećemo. Pravi domaćin bi i sa onim što je stiglo kao donacija u otadžbinu uradio mnogo više, umesto što se rasprodaju fabrike i povećava nezaposlenost “ veli, uz opasku da bez obzira na to šta dijaspora namerava da uradi u otadžbini to nije moguće „bez velikog kapitala i zajedničkog rada sa državom“.
Kao sposoban čovek i biznismen, koji je veliko bogatstvo u Americi stekao isključivo pametnim radom, Tupanjac kroz takvu optiku vidi i promene u Srbiji.
“ Srbiju treba da vode domaćini. Ako budemo vredni svi će nam dolaziti i jedva čekati da se upoznaju sa nama. Emigracija je izgubila poverenje u sve vođe koje su do sada bile na vlasti, videli su kako se radilo, kako se kralo, niko se nije borio za narod. Voja Koštunica je pošten čovek, možda bi sa njim kao predsednikom i premijerom iz dijaspore Srbija brže i uspešnije krenula napred. Vredan smo i pametan narod, školovani i domaćini, ali nas je komunizam unazadio. Zato svi Srbi na svim kontinentima treba da se udruže i zajedno rade za dobrobit svoje otadžbine “ zaključuje na kraju Branko Tupanjac.
