Miodrag Nikolic iz Los Andelesa krenuo u privatni biznis zahvaljujuci dobrom coveku jevrejskog porekla. – Secanje na dane kada je njegov deda u Šapcu spasao 1200 Jevreja.
„Hajde da mi Srbi jednom naucimo nešto od Jevreja, pa da se konacno ujedinimo“.
Ova recenica, takoreci vapaj nepopravljivog srpskog entuzijaste u borbi za nacionalnu slogu i pomoci sabraci, cula se nedavno u Cikagu na skupu vrlo uglednih Srba, a izgovorio je Miodrag Nikolic, covek koji je vec cetvrt veka uspešan biznismen u Los Andelesu, poreklom iz poznate šabacke porodice „Mike pintera i Tike vinara“.
Nije cudo što se unuk poslednjeg gradonacelnika Šapca pred Drugi svetski rat i nekadašnjeg konzula Kraljevine Jugoslavije u Belgiji pozvao baš na iskustvo ovog nesrecnog naroda, jer je njegov citav život, zapravo, smešten unutar jevrejskog kruga zapocetog u Šapcu još davno pre rodenja, krajem tridesetih godina prošlog veka, a umnogome zatvoren u Los Andelesu sredinom sedamdesetih.
Prica za film
Kada je davne 1976. godine, nakon cetvorogodišnjeg boravka u SAD ostao bez posla Nikolic je, kao covek koji se i u otadžbini bavio spoljnom trgovinom, rešio da pokrene sopstveni biznis. U tome mu je pomogao dobri covek Lio Marin, litvanski Jevrejin i njegov pretpostavljeni – prvo savetom da pocne da se bavi privatnim poslom, a potom, kada je Nikolic najavio da poseduje jednu licencu za pocetak rada, i obecanjem da ce narucenu i kupljenu robu iz njegove nove firme odmah isplatiti.
– Cuvši to, uzeo sam iz banke tri hiljade dolara, koje smo ja i supruga uštedeli za rodenje drugog deteta, pozajmio sam još deset hiljada dolara od jednog prijatelja, na tri meseca, pa sam tako krenuo u biznis u kome sam uspešan vec 25 godina – seca se tih pocetaka Nikolic primecujuci da su mnogi od onih koji su ubrzo stigli u njegovu firmu tu ostali do današnjeg dana, što je svojevrsna potvrda obostranog zadovoljstva koje postoji izmedu gazde Nika, kako ga tamo popularno zovu, i njegovih radnika.
Gest sovjetske izbeglice prema još mladanom Srbinu usledio je kao neka vrsta globalnog znaka zahvalnosti za sve ono što su Nikolici u Šapcu cinili za spas Jevreja u onim teškim vremenima kada je nacizam krvavo dizao glavu.
– Moj deda je spasio tri šlepera nemackih, austrijskih i madarskih Jevreja, njih negde oko 1200, koji su vraceni sa bugarske granice i u našem gradu proveli tri-cetiri godine, sve do okupacije kada su stigli Nemci i mnoge od njih poubijali ili povešali. Deda je, kada su oni stigli okupio najbogatije familije i svako je nekoga primio. Na njegovom imanju u Maloj Vranjskoj živelo je 16 jevrejskih porodica, za tu svrhu bio je preureden i stari šabacki mlin, a sve je to doprinelo da se oni uklope i lepo žive sa nama. Jedna grupa onih koji su uspeli da prežive genocid stigla je iz Izrćla u Šabac 1985. godine da bi posetila svoje dobrotvore i iskazala zahvalnost za ono što su ovi ucinili za njih – pripoveda o tome Nikolic, vidno uzbuden, isticuci da Jevrejska opština u Beogradu ima želju da se sve to zapiše i na filmskoj traci, a naš sagovornik da cinjenice i licnosti iz tog vremena ostanu zabeležene u jednom ozbiljnom publicistickom zapisu.
Posle 30 godina provedenih u Americi njegova želja da se to uradi kao da je pojacana. To je, na kraju, i dug prema dedi koji je Nika, zajedno sa suprugom docekao u Los Andelesu sa vec pripremljenim terenom za solidan život. Stalno gonjen i proganjan od nekadašnjih jugoslovenskih vlasti ovaj plemeniti i humani covek obreo se, preko Italije, Belgije i Cikaga, u Los Andelesu, pa je mladi Nik imao korene i u ovom velikom gradu Kalifornije. I tamo gde je deda stao, Nik nastavlja, ostajuci veran porodicnoj tradiciji da pomaže drugima.
Poklonili 2,5 miliona dolara
Kada bi svaki Srbin iz rasejanja, poput Nika, bio toliko okrenut svome rodu, gde bi bio kraj. Jedan je od donatora Hrama Svetog Save na Vracaru, vec godinama posredstvom posebne fondacije i prikupljenih donacija izdržava više od 1.500 familija svojih sunarodnika u Republici Srpskoj i Srbiji. U tu svrhu sakupljeno je i na ruke primaocima predato 2,5 miliona dolara.
– Dok su trajale sankcije nosili smo novac licno svakih mesec- dva dana. Jednom prilikom sam u koferu imao cak 230 hiljada dolara i taj kofer je svuda išao sa mnom, i na veceru i na dorucak, uvek je bio izmedu nogu. Sada novac šaljemo poštom, a svaki primalac zna ko mu je donator i mora da potvrdi da je pomoc dobio. Kod nas nema greške, niti se i jedan dolar izgubio – istice ne bez ponosa Nikolic, napominjuci da vrlo lepo saraduju sa „Novom Srbijom“ i da zajedno sa tom organizacijom poseduju spisak od 13 hiljada donatora spremnih da i dalje pomažu.
Skromni covek Nik ne propušta da u razgovoru ne pomene i pokojnog Veljka Miljuša iz Las Vegasa, coveka koji je zaceo rad fondacije i cije delo danas nastavlja naš sagovornik. Miljuš je stvorio i banku u kojoj je nekolicina slicnih njemu i Niku sakupila 150 hiljada dolara kao fond iz koga se vec godinama daju krediti našim ljudima u otadžbini da razviju neki posao i zaposle ponekog.
– Namera nam je bila da sakupimo 5-10 miliona dolara i da dajemo još više za razvoj poljoprivrede i svih onih delatnosti koje bi zaposlile što više ljudi – govori, svesno prepuštajuci nama zakljucak zašto se to nije dogodilo, ali, ipak, isticuci da su krediti dodeljeni jednom mesaru, pcelaru, stolaru, proizvodacu radnih odela… Da se ne zaboravi, sve to daje se bez kamate i bilo kakvog klasicnog bankarskog interesa.
Dobra dela Miodraga Nikolica nagoveštavaju da se i njegovi naslednici, cerka i sin, mogu nadati dobrome. To je zakon koji medu Nikolicima u Srbiji i Americi važi vec – decenijama.
