Potrebna je centralna državna institucija za partnerstvo i saradnju sa dijasporom, koja bi trajala i ne bi se ukidala sa promenama vlasti
Konvencija Srpskog kongresa ujedinjenja, koja je trebalo da bude održana 20. septembra u Beogradu, odložena je zbog teškoća u međunarodnom aviosaobraćaju. Svoje prisustvo ovom skupu najavilo je oko 250 predstavnika iz naše severnoameričke, australijske i evropske dijaspore. Ovogodišnju redovnu skupštinu trebalo je da po prvi put održi u otaxbini, u znak podrške promenama u Srbiji, i sa jasnim sloganom „Povratak kući i građenje partnerstva“. Bez obzira na neodržavanje ovog skupa, on je osvežio neka pitanja oblika i načina komunikacije srpskog naroda koji živi van Srbije sa svojom maticom. Sredinom aprila ove godine, održani su „Uskršnji susreti dijaspore i otaxbine“, kojima je prisustvovalo više od 400 predstavnika naših organizacija, poslovnih ljudi, nastavnika dopunske nastave na srpskom jeziku, humanitaraca i lekara iz tridesetak zemalja. Skup je organizovala nevladina organizacija „Srpska veza“, asocijacija za saradnju sa Srbima u svetu, uz pomoć Privredne komore Srbije i učešće srpskih ministarstava i institucija. Za sredinu juna ove godine, bila je zakazana Poslovna konferencija ISERB1, pod nazivom „Investiranje i preporod srpske privrede“. Skup je trebalo da se održi u Centru srpske zajednice u Vindzoru, Kanada, ali je ubrzo i otkazan zbog „malog interesovanja“…? „Srpski humanitarni fond Niš“ iz Švajcarske najavio je za avgust 2001. godine veliku humanitarnu manifestaciju u nekoliko gradova Švajcarske, sa kulturnim, ekonomskim i sportskim programom, i namerom da sav prihod bude upućen kao humanitarna pomoć deci u Srbiji. I pored velikog angažovanja organizatora iz Švajcarske, skup je održan sa redukovanim programom, nedopustivo malim brojem učesnika, anonimno, bez očekivanih rezultata, nezvanično sa gubitkom.
Prema nepotvrđenim najavama, i Svetska srpska zajednica priprema za kraj jeseni susret srpske dijaspore i otaxbine.
Zajednička obeležja ovakve komunikacije srpskog iseljeništva i otaxbine, jesu sporadičnost u susretima, organizacija skupova od strane nevladinih organizacija ili srpskih asocijacija u svetu, uz evidentno odsustvo inicijative zvaničnih institucija u otaxbini da osmisle i organizuju skupove dijaspore i otaxbine.
Da se razumemo, dobro je što se sa raznih strana najavljuju i održavaju ovakvi skupovi, ali je neophodno dugoročno i plansko uključivanje zvaničnih institucija, koje ne bi bile samo učesnici na ovim manifestacijama. Potrebno je određivanje nosioca rada sa dijasporom, koji je sada rastrzan između Sektora za dijasporu u Saveznom ministarstvu za inostrane poslove, Sektora za saradnju sa dijasporom u Republičkom ministarstvu za ekonomske veze sa inostranstvom i Skupštinskog odbora za veze sa Srbima izvan Srbije i ostalih državnih institucija.
Kada Srbin koji živi izvan Srbije dođe u otaxbinu, on ne može da pretpostavlja da li je za njegov problem nadležno ovo ili ono ministarstvo ili služba, već očekuje jedno „državno“ mesto gde će dobiti odgovore ili odakle će biti upućen na pravu adresu. Ako slučajno i pronađe pravi put za rešavanje svog problema, i dalje ostaje ista prepreka – ne postoji centralno mesto evidentiranja koje će sve ovo zabeležiti u cilju čuvanja i prenošenja pozitivnog iskustva na neku novu situaciju. Bez obzira na ova i druga loša iskustva, dijaspora, po prirodi stvari, od svoje otaxbine i države očekuje pre svega da bude priznata (čitati uvažena) i pravno i faktički. Što je za sada u glavama običnih ljudi još nekako deklarativno. Takođe, očekuje da bude podržana i podsticana, ali i da zadrži autonomiju delovanja. Ukratko, da svi njeni trajni interesi i dugovi prema njoj budu konstatovani sa konačno započetim praktičnim razrešavanjem, što je, ruku na srce, višegodišnji zadatak matice. Da bi se sve ovo, i mnogo štošta drugo ostvarilo, potrebna je centralna državna institucija za partnerstvo i saradnju sa dijasporom, koja bi trajala i ne bi se ukidala sa promenama vlasti. Možda je ovo neostvarljivo u situaciji kada ne postoji ni srpski nacionalni program, na kojem bi se bazirao plan rada ove institucije.
A možda bi rezultati u obnovi poverenja, razumevanja i saradnje između dijaspore i matice podstakli izradu jednog takvog programa.
Konačno?
Zvonko Šošević
Beograd 25. oktobar 2001. godine
