U Beogradu živi jedna posebna vrata rođenih Beograđana, koji neospornu činjenicu da su se rodili u ovom gradu, a ne negde drugde, smatraju čistom plemićkom titulom!
Za njih su svi došljaci, čak i oni što su se u Beogradu rodili posle rata!
Oni se prezrivo namršte kad uđu u neki klub, kome, inače, ne pripadaju, i pitaju nadmoćno jedni druge, ko su, uopšte ti došljaci što se usuđuju da sede pokraj njih?
Pre nego što pročitaju neki roman o Beogradu, najpre utvrde da li je pisac rođeni Beograđanin ili sumnjivi došljak, pa se tek onda odluče da li da mu veruju. Kako neko, ko nije rođen u tako otmenim krajevima, kao što su Karaburma, Bulboder, Dorćol ili čukarica može da piše o ulicama gde su oni izvoleli da se rode i odrastu? Šta on tu meni o Paliluli, kad sam ja rođeni Palilulac?
Beograd se po tome razlikuje od Pariza, na primer, kome su umetnost napravili uglavnom stranci, Španci (Pikaso, Huan Gri, Miro), Rusi (Šagal, Kandinski, Maljevič), Kinezi (Zau Vuki), Japanci (Fižita), Italijani (Modiljani, đakometi), Rumuni (Brankusi), da ne nabrajam dalje.
Kada neko uspe da se obogati u NJujorku i da kupi oblakoder, rođeni NJujorčani, bez trunke zavisti i sa divljenjem pričaju o tome kako je taj i taj stigao u njihov grad bog te pita odakle sa svega tri dolara u džepu! Za rođenje Beograđane, Obrenovac je daleko inostranstvo. Koliko puta ste čuli čuvenu rečenicu: „Ja, bre rođeni Beograđanin, stanujem još kod keve, a on iz Obrenovca, već dobio stan! Pa, gde je tu pravda!“
NJima je Obrenovac na kraju sveta.
Zanimljivo. Oni koji svojom najvećom vrednošću smatraju to što su rođeni Beograđani, uglavnom ništa i ne znaju o svom gradu i njegovoj istoriji, pa im je tako svakako potpuno nepoznat i odlomak iz putopisa „Opis Beograda iz 1587. godine“ Rajnolda Lubenaua gde stoji: „To je vrlo stari grad, izgrađen veoma lepo, sa dvostrukim zidinama i visokim kulama koji su sada sasvim porušeni. Sada ima većinom niske kuće, ulice su blatnjave, ali, inače, dugačke i velike… U gradu stanuju Turci, Jevreji, Grci, Dubrovčani, Dalmatinci, Hrvati, Italijani i još svakojake nacije.“
Kao što se vidi, preci rođenih Beograđana se u ovom putopisu uopšte i ne pominju. Oni, naime, i ne žive u Beogradu, gradu, već izvan zidina, ulica i bilo kakve civilizacije, kao obična raja.
A ta raja, ti došljaci, posle Prvog i Drugog ustanka počeće da rađaju ovaj grad.
Da rezimiramo: Savu i Dunav, dve naše najveće tekovine, nisu pustili da teku rođeni Beograđani, nego Gospod Bog, Kalemegdansku tvrđavu takođe nisu podigli rođeni Beograđani, nego Rimljani, Turci, Ugari i Austrijanci.
Kolarčev narodni univerzitet podignut je zahvaljujući parama Ilije Kolarca koji je preko Dunava doplivao u Beograd držeći se ždrebetu o rep.
Kapetan-Mišino zdanje nije delo nijednog rođenog Beograđanina već Miše Anastasijevića, dunavskog kapetana, koji se lomatao po pristaništima, tukao sa lađarima, švercovao i otimao gde je stigao i mogao, da bi otačestvu ostavio ovakvu zadužbinu kakvu danas imamo.
Luka ćelović, Trebinjac koji je došao u Beograd sa dva dinara u džepu, ostavio je ovom gradu velelepni hotel „Bristol“, čitavu Zagrebačku ulicu, park na Sava-mali i sav svoj imetak, a Igumanovoj palati na Terazijama se i danas divimo, mada je nije napravio nijedan rođeni Beograđanin, već siroti iguman, došao odnekud s juga.
Mada su im očevi, i sami došljaci, u najboljem slučaju bili sitni bakali, činovničići, pisari, piljari, školski poslužitelji i potrčkala, ova vrsta rođenih Beograđana ostavlja utisak da poseduje najviše poreklo.
NJima su komunisti oduzeli ono što nikada nisu ni posedovali. Ko zna gde bi im bio kraj da nije bilo rata? Oni se razmeću kućama u kojima su stanovali kao podstanari. NJihov deda je poznavao Pašića. Oni su živeli u Krunskoj i Hartvigovoj. NJihova baka je bila dvorska dama kraljice Natalije. NJih je život smrtno uvredio i zato su odlučili da postanu ništa! Neka se proslavljaju došljaci. NJima je dovoljno njihovo poreklo.
Beograđani, koji su došli na svet pre rata, rodili su se u nekom sasvim drugom gradu, od jedva 300.000 stanovnika.
Trebalo je tamo i da ostanu, ako im je toliko stalo do pedigrea.
Meni, lično, nimalo ne smeta što nisam rođeni Beograđanin. Kada me moje kćerke, inače, rođene Beograđanke, pitaju nešto što ne znam, ja im kažem:
„Oprostite, nisam odavde!“
Stvarno, nisam.
