Zora Arsić, udata Stoičkov, sedi u dvorištu svoga detinjstva, u senci lipe, koja opija i tera pokoju suzu na oči. Razgovara sa bratom Žikom, uz sveži sok od jagode i kaficu sa malo šećera. „Živim u Americi, u državi Arizona. Sa sinom Borijanom imam lepu kućicu u gradiću Peorija, gde on radi kao policijski službenik“, otpočinje svoju ispovest 73-godišnja Vranjanka, po čijem životu bi mogao i film da se snimi.
I duboko uzdiše kada govori o suprugu Krumu Stoičkovu, koji je umro prošle godine. „Proveli smo zajedno 51 godinu u braku. Nikad lošu reč nismo rekli jedno drugom, uvek samo ljubav, sloga, pažnja“, veli Zora koja je sa sinovima Borijanom i Aleksandrom otišla u Bugarsku, u grad ćustendil gde su položili urnu sa posmrtnim ostacima njenog supruga.
– To je bila njegova poslednja želja. Da počiva u miru kraj svojih roditelja, u porodičnoj grobnici. Živ je morao da beži iz svoje zemlje, mrtav se vratio! Krum – nastavlja Zora – nije voleo komuniste zbog čega je proveo tri godine po bugarskim zatvorima. Po izlasku, odlučio je da beži i obreo se u Vranju, ali je veoma brzo shvatio da Jugoslavija nije to što je očekivao. Dočekala su ga svakodnevna policijska ispitivanja i najteži poslovi, kako bi preživeo.
Baka i unuke
– Moji su sinovi oženjeni Amerikankama, obojica imaju po dve kćerke. Radujem se povratku jer me tamo čekaju unuke, one mi ulepšavaju jednoličnu svakodnevicu – kaže Zora Stoičkov.
Ipak, kako to biva u životu, loše smenjuje dobro. Jedne aprilske večeri, dok su kapale loznice po avlijama, a vetrić sa brda ćoška donosio miris rascvetalih jorgovana, Zora je srela Kruma. „Bila je to ljubav na prvi pogled. Samo što sam završila gimnaziju, puna snova i ambicija, razmišljala sam o daljem školovanju, momke sam htela da potisnem. Ali, Krum je bio nešto posebno i veoma brzo smo odlučili da se venčamo – besedi Zora, sećajući se da je u to vreme brat Žika bio u vojsci, a roditelji i rodbina patrijarhalno vaspitani nisu hteli da čuju za mladog Bugarina.
Pobegla je kroz prozor, ponela odeću i obuću, ono što je imala na sebi i ništa drugo. Sa Krumom je otišla u Novi Sad. Tamo su počeli da se kuće od viljuške i kašike, što im neće biti prvi put. U Novom Sadu Krum je morao da se prijavi narodnoj miliciji. Opet je počelo isleđivanje, propitivanje, uz pretnje.
Šok za roditelje
– Odluka da se udam za mladog Bugarina, bila je šok za moje roditelje. „Kakav crni Bugarin, ćerko“, govorila je majka i tvrdila: „Neko joj je nešto stavio u jelo… Da više nisi pila divku“, raspametio se otac. Naredili su da ne izlazim iz kuće, a „onaj“ samo neka proviri, ako sme. No, plotovi oko kuća su tada bili niski, pa ih je bilo lako preskočiti – smeje se Zora.
– Krum se uplašio, jedne večeri je došao iz milicije, bled kao krpa: „Zoro, nema nam života. Ovi ovde misle da sam bugarski agent. Kažu mi da moraju da utvrde da li me poslao car Boris ili ‘izrod’ Todor Živkov koga su strašno psovali“. Bilo je to veliko razočaranje. Nismo videli izlaza. Ali, usred bure održavala nas je velika ljubav i tek rođeni sin Aleksandar. Onda su jedne večeri zakucali na vrata, dvojica u kožnim mantilima, i kratko saopštili: „Imate pet minuta da se spremite“! – seća se Zora.
Pošli su odmah, od straha, kako kaže Zora. Osim stvari na sebi drugo im i nisu dali da ponesu. Sa detetom, odvešće ih u prihvatni logor za „nepoželjne“, koji se nalazio u Gerovu kod Delnica.
– U prihvatnom logoru u Hrvatskoj tih pedesetih godina tretirali su nas kao kamen oko vrata. čekali su naređenje šta da rade sa nama. To je bilo vreme ispunjeno strahovima, buđenjima noću u znoju… Pripili bismo Aleksandra između nas, držali se za ruke i po celu noć ćutali. Jeli gotovo i nismo, konzerve bi ostavljali za dete – seća se Zora neizvesnost koja je prekinuta jednog jutra, nakon sedam meseci provedenih u ovom logoru.
Batin oproštaj
– Zora me pozvala u goste u Ameriku, platila mi avionsku kartu i sačekala me na ćrodromu. Bilo je to krajem sedamdesetih godina. Plakali smo kao deca. Pitala je: „Jesi li mi oprostio, bato“? „Zoro, nikad ti nisam zamerio što je tvoje srce izabralo“! Opet smo se rasplakali – seća se brat Žika.
– Tih pet-deset minuta bili su kao večnost. Kada sam videla nasmejanog Kruma kako izlazi iz sebe upravnika, laknulo mi je. Rekli su mu: „Ili nazad u Bugarsku ili marš na Zapad, gde vam je i mesto!“ Porodici Stoičkov nije trebalo dva puta reći. Obreli su se u Belgiju 1953. godine. Potucali se od grada do grada. Krenuli još jednom ispočetka, ali nisu uspeli da se okuće i rešili da bolji život potraže u Americi.
– U državu NJu DŽersi stigli smo 1962, tu smo i ostali radeći u jednoj fabrici keksa sve do penzije. Uštedeli novac, dobili kredit i kupili kućicu u Arizoni, a tamo smo živeli u miru, među cvećem i povremeno prebirajući po uspomenama – ističe Zora.
A onda je nostalgija učinila svoje. Prvi put su posetili Bugarsku i Srbiju 1993. godine.
– Srećna sam kad vidim brata Žiku, koji se lepo sredio, ima sina, kćerku, unučiće. Milo mi jer su to i moji potomci. Susrela sam i neke prijateljice iz škole… Lepo mi je dok sedim u dvorištu porodične kuće – priča Zora i briše suze.
„Uskoro se vraćam u Ameriku. Ali, dolaziću opet u Vranje, da popijem kafu sa bratom i rodbinom, da se slatko ispričamo. Da upijem u sebe mirise lipa, jorgovana… Nisam umorna od života – govori Zora Arsić-Stoičkov.
Vino i ćevapi
– Odveli me Zora u svoju amričku kuću. Imao sam šta da vidim. Raj na zemlji. Kućica, ispred travnjak, cveće. Sve pod konac. Ulice čiste, sve sija. Krum je odmah, šireći ruke, povikao: „Hoćemo li šurače da raspalimo vatru. Nemam, bre, sa kim da pojedem ćevape“!
– Dodaj mi torbu, Zoro! – dobacio sam sestri. – Žiko, nisi valjda… – bila je ljuta. Ma, doneo ti je bata domaćeg vina iz našeg vinograda. Da pomirišeš Vranje! Opet smo plakali, od prevelike sreće – priča Žika Arsić.
