Ugledni profesor Miroljub Jevtić sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu imao je, nedavmo, i čast, ali i ogromno zadovoljstvo, da kao jedini sa prostora bivše Jugoslavije, i uz koleginicu iz Grčke (jedini sa Balkana) predstavlja Srbiju na impozantnom skupu: Planinci u religiji:mesto, kultura i moć, u gradu pod nebom Timbu, Kraljevine Butan, na Himalajima…
Organizator ovog višednevnog naučnog skupa bili su Južnoazijska i Jugoistočno azijska udruženja za proučavanje religije i Svetskog udruženja za proučavanje istorije religije (predsednik Rozalinda Heket, sa Univerziteta Tenesi u SAD). Na naučnom skupu predstavilo se 400 naučnika, 40 iz SAD, kao i iz najrazvijenih zemalja planete: Švajcarske, Britanije, Nemačke, Španije, Italije, Poljske, jugoistočne Azije, Kine, Japana, indonezije, Tajvana…
– Nije mi bilo nimalo lako, da ne kažem prijatno, kad sam se pred ovim zaista fascinatnim skupom pojavio i još govorio – prvi, sa osmehom priča profesor Jevtić, očito prepun utisaka iz Kraljevine Butan…
Svedok: Imali ste izlaganje i naučni rad na temu: Srpsko pravoslavlje i mentalni sklop Srba! O pravoslavlju, se može, ali to o mentalnom sklopu Srba, verovatno ne interesuje samo naučnike, već ponajviše Srbe?!
Miroljub Jevtić: – Ljudska zajednica je uvek bila i duhovna zajednica. Duhovnost je zato oduvek obeležavala svaku ljudsku zajednicu. Kao jedna od najvažnijih sastavnica duhovnosti uvek se isticala religija. To uopšte nije neobično jer je čovek po svojoj prirodi homo religiosus. čovek je smrtno i slabo biće. I koliko god nauka i privredni razvoj napredovali, ostaju brojna pitanja ljudske egzistencije na koja nauka ne može da odgovori. I svaki čovek ma koliko bio moćan, prema ljudskim kriterijumima, ima svoj biološki kraj. Svesni toga ljudi su uporno pokušavali da nađu izlaz iz te nepoželjne izvesnosti i rezultat toga je religija.
S: Mislite da sve što nauka ne može, religija može?!
M.J: Religija je davala i daje odgovor o najvažnijim pitanjima za koje racionalno orijentisan čovek nema rešenje.Pri tome ogroman procenat čovečanstva religiju vidi kao prirodan red stvari koja ima svoj nematerijalni izvor tj sveto. U religijama koje imaju Boga to je Bog, biće bez početka i kraja, tvorac sveta. U religijama koje nemaju pravi pojam Boga kakav je budizam, to je opet sistem eshatoloških ideja koje prethode materiji. Zbog toga su ljudske zajednice od početka svoga formiranja u svoj etos ugrađivale snažnu vezu sa svetim .
S: Šta su ljudi dobili iz te veze?
M.J: Veza sa svetim je formirala mentalni sklop čoveka i zajednice i razvijala sistem vrednosti oko kojih se odvija život.
S: Govorili ste o mentalnom sklopu, nije li to tema, ipak više za neke druge profesije, nego za profesora religije?
M.J: Mentalni sklop i sa njim povezan pojam mentalnog zdravlja nije samo odsustvo bolesti nego i stvar celokupne narodne kulture i svesti. Dakle, rasprava o mentalnom zdavlju nije samo stvar medicine, u ovom slučaju psihijatrije, nego i psihologije kao društvene nauke koja ga proučava, ali važna i za sve druge društvene nauke jer bitno utiče na njih. U ovom slučaju radi se o politikologiji religije.
S: Imao sam nedavno prilke da proćčitam knjkigu Marksističko-lenjinističa analiza Biblije?! Šta je politikologija religije, i čime se bavi?
M.J: Politikologija religije se bavi uticajem religije na politiku i politike na religiju. Stoga ćemo ovde sa tačke gledišta politikologije religije analizirati kako je pravoslavlje uticalo na formiranje mentalnog sklopa Srba kao pretpostavke za skladan politički i društveni razvoj. Kada se radi o srpskom narodu, kao starom evropskom narodu, onda je nepobitna istorijska činjenica da je njegov pravi ulaz na pozornicu civilizovanih naroda počeo sa njegovom hristijanizacijom. Belodana je činjenica da su narodnosna i verska pripadnost dve različite vrste pripadnosti i da narod može više puta menjati veru.
S: Dobro, pa kakvi su Srbi – mentalno?
M.J: Srbi su bili poznat i istorijski zabeležen narod i pre hristijanizacije, ali tek sa hristijanizacijom oni postaju pravi civilizovani narod. Hristijanizacija je uticala na oblikovanje svesti Srba. Oni su iz paganske politeističke vere prešli u hrišćanstvo i tako postali deo kulture koja je formirala svest današnje Evrope. Na taj način mentalno stanje srpskog naroda bitno je od njegovih najranijnih, istoriji poznatih dana, bilo obeleženo hrišćanstvom. Svest, sistem vrednosti,moralna načela sve je to bilo formirano na pravoslavnoj varijanti hrišćanske religije.
S: Da ne preterujete?
M.J: Srbi su prvi put kao plemensko ime spomenuti 680-681 godine u vezi sa gradom Gordoservonom u Maloj Aziji. Ti Srbi su iz sada tradicionalnih srpskih prostora bili otrgnuti od Vizantinaca, tada jedne od najmoćnijih država sveta i preseljeni u Malu Aziju, sadašnju Tursku. Vizantija je bila ideološki pravoslavna država i nosila ime Drugi Rim, dakle drugi centar hrišćanstva. Znači da su Srbi već tada mogli da se dobro upoznaju sa pravoslavnim hrišćanstvom.
S: Dakle, hrišćanstvo je uticalo na mentalni sklop Srba?
M.J: Ono je očigledno od tada počelo da utiče na formiranje srpske mentalne strukture. Srbi, ili barem deo njih, su već tada bili formalno, kršteni. Ali još nisu bili stvarno hristijanizovani. Dakle njihova svest i mentalna struktura nisu bili pravoslavno profilirani.
S: Nego?
M.J: Pravoslavlje je postepeno prodiralo u dušu i svest Srba. I taj proces prodiranja pravoslavlja u mentalnu strukturu Srba trajao je veoma dugo.
S: Prihvatanju hrišćanstva najduže se opiralo pleme Neretljana koje su nazivali Paganima?
M.J: Mentalnu svest Srba je , dakle u to vreme, pored površnog hrišćanstva obeležavalo paganstvo. Međutim pravoslavno hrišćanstvo polako prodire. Prve relativno sigurne informacije o prodiranju hrišćanstva vide se iz prihvatanja svetačkih imena.
S: Koliko je pravoslavlje uticalo na svest i mentalitet naroda?
M.J: to se najbolje vidi iz svega onoga što čini kulturni proizvod toga društva. Danas se to vidi u srednjevekovnim manastirima srpske crkve i književnosti koja je bila impregnirana crkvenim temama. Ustvari koja je govorila skoro isključivo o pitanjima vezanim za pravoslavlje. Dakle celokupna duhovna kultura bila je impregnirana tim sistemom vrednosti.Fresko slikarstvo velikog značaja koje se sačuvalo u manstirima je prožeto pravoslavljem i slikama iz Biblije…
S: Dobro, ovo je više o prihvatanju hrišćanstva, ali pojasnite mentalno zdravlje?!
M.J: Moj rad i predavanje jeste bio iz politikologije religije, ali ne može se sasim zaobići i njegova druga dimenzija koja se tiče mentalnog zdravlja u užem smislu te reči. Normalno ovde samo u meri u kojoj je to jednom laiku dozvoljeno da govori.
S: Recite srpski da vas ceo svet razume?
M.J: Mentalno zdavlje se održavalo uz uverenje da je duhovna snaga neodvojiva od religije. Isto tako i psihološki poremećaji su tretirani kao odstupanje od božje volje i božja kazna. Zato su i lečeni uz obilato korišćenje religije. Uostalom i prve bolnice u Srbiji nastajale su u manastirima. Tu su se lečili i psihološki i fizički poremećaji i bolesti.
S: Dakle, verujete da su mentalni sklop i mentalno zdavlje zavisili od pravoslavlja?
M.J: Koliko je pravoslavlje bilo važnije za život naroda od nacionalne pripadnost vidi se iz sledećeg podatka Jedan od najznačajnijih događaja u istoriji srpskog naroda jeste sudbonosni sukob sa osmanskom vojskom 1389. na Kosovu polju. Srpska vojska je poražena, ali se žestoko borila. činjenica da je u toj borbi poginuo i osmanski sultan Murat pokazuje koliko je borba bila žestoka. Povodom toga događaja srpska monahinja Jefimija je napisala pesmu Pohvala knezu Lazaru.U pesmi se govori pomenutoj Kosovskoj bitci. Dakle bitci u kojoj su se sukobili, nacionalno gledano, Srbi i Turci. Ali, kad bi tu pesmu dali na čitanje nekome ko ne zna kontekst u kome se opevani boj dogodio, on, nikako ne bi mogao da zna koji su se narodi sukobili u tom boju.
S: Zato što pesnikinja stalno govori o sukobu muslimana i hrišćana?
M.J: Dakle, kada se razmišlja o narodnosti sukobljenih čitalac bi muslimane mogao da svrsta u bilo koji muslimanski narod, a u hrišćane – bilo koji hrišćanski. Jedino što se kao nacionalno vidi je da se jedan od sinova kneza Lazara zove Vuk. To je slovensko ime. Ali to može biti bilo koji Sloven, a ne samo Srbin. A Lazar je ime jevrejskog porekla i biblijsko, dakle nije srpsko. Prema tome za pesnikinju koja je, u to vreme, bila jedna od retko pismenih ljudi uopšte, srpska pripadnost kneza Lazara i njegovog naroda nije uopšte važna. Važno je jedino to da je on branitelj hrišćana. čak se ni pravoslavlje ne spominje.
S: Šta to objašnjava?
M.J: To je dominantna činjenica koja impregnira mentalni sklop Srba u to vreme. Oni su pre svega pravoslavni hrišćani, a tek onda Srbi.
S: Na ovim prostorima se tvrdi i naučno dokazuje da su mnoge grupe Srba menjale veru, ali ne i jezik?
M.J: To su Srbi sa područja Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne. Oni su primajući drugu veru zadržali jezik. Ali su potpuno promenili svest o svojoj pripadnosti. Prosto rečeno u njihovom mentalnom sklopu došlo je do potune izmene. Izbrisana je kao olovka gumicom pomisao da su nekada bili pravoslavni, ali i Srbi, i sada su sebe ugradili u sasvim nove kolektivitete. Oni koju su prihvatili rimokatolicizam su se pretopili u hrvatski politički korpus. A oni koji su prihvatili islam sada nastoje da formiraju poseban politički narod koji se naziva Bošnjaci. Pri tome i jedni i drugi žele da se i etnički odvoje od Srba. U tom smislu pokušavaju da i jezik koji je potpuno idetntičan – koliko je moguće – udalje od srpskog i daju mu ime hrvatskog, bosanskog pa čak crnogorskog.
BUTAN
Butan je država u južnoj Aziji bez izlaza na more. U slobodnom prevodu može da se zove i Zemlja Zmaja koja se mahom prostire u planinskom lancu Himalaji, a najviši vrh je Kula Kangri (7.544 metra). Na severu se graniči s Kinom, na jugu s Indijom, a više od 80 odsto teritorije nalazi se na nadmorskoj visini od preko 2.000 metara!. Na granici s Indijom – prostire se dolina Duar, uzan pojas, ogranak ravnice Gangesa i Brama Putre…Uz granicu s Kinom region visokih planina Lumana. Vrh Gankahar Puensum (7.541m) i to je, ujedno najviši vrh na koji ljudska noga još nije kročila. Butan, na oko mala država, ali je klima od tropske (na jugu), u sredini relativno podnošljiva, topla leta, hladne zime, ali u planinskom delu – ekstremno hladna, za vreme kiša poplave su obavezne… Religija je budizam…Najveći gradovi su Thimpu (75.000 stanovnika), Phuntsholing (18.000)…
Religiozni fanatici
S: Bilo je i nasilne promene vere?
M.J: Brojni su Srbi postajali svetitelji srpske crkve zbog pretrpljenih muka, jer nisu hteli da napuste veru. Ljudi su u trenucima kada su im odvodili decu, ili kada im je pretilo da ih odvedu, bili u strašnim duševnim iskušenjima i pitali su se da li zbog vere to treba trpeti. Oni koji su bili slabi su popuštali i menjali veru i stvarali sasvim drugi mentalni skop. To im je pomoglo da racionalizuju svoj postupak. Oni su zato postajali pravi religiozni fanatici, jer su sebe tako ubeđivali da su načinili pravi izbor i prihvatili pravu veru, a da su lažnu odbacili. Za njih je činjenica da je nova vera, kojoj su prišli, vojnički pobedila – bila dokaz da su verovali u lažnog Boga.
Vrleti Crne Gore
S: U čemu se oličava mentalna snaga jednog naroda?
M.J: Brojni su primeri koji pokazuju kako je mentalnu snagu narodu, da izdrži sve muke u kojima je živeo i da očuvaju mentalno zdravlje davali primeri mučenika koji su kao glavnu vertikalu imali pravoslavlje. Takvi su postajali svetitelji srpske crkve . Među njima su Zlata Meglenka, đorđe Zletovac, Sveti mučenik Stanko, đakon Avakum i mnogi drugi.Njihov primer bio je putokaz koji su sveštenici, kao pravi psihoterapeuti, uzimali kada su tešili roditelje koji znali da će im sutra uzeti dacu i koji su mogli da decu spasu samo da su hteli da se odreknu vere. Ali to bi za njih bilo jednako gubljenju razuma i obećavalo bi veće muke nego što je otimanje dece.
Oslanjajući se se na duhovnu snagu takvih ljudi koje je vodilo pravoslavlje, deo Srba u vrletima Crne Gore je počeo da se otima od centralnih vlasti i da gradi političku autonomiju u odnosu na osmanlijske vlasti. Tako je formirana teokratska Crna Gora. Država pravoslavnih Srba koji su za poglavara imali mitropolita tj. poglavara crkve. Mitropoliti vladari države su davali duhovnu snagu tom delu srpskog naroda inspirišući ga da se bori protiv mnogo jačeg neprijatelja. Takva duhovna snaga izrodila je Svetog Petra Cetinjskog poglavara države koji je snagom pravoslavlja gradio duševni mir i vojnu snagu. Kao rezultat toga se rađala srpska nezavisnost, odnosno nezavisnost srpske Crne Gore. Mentalnu snagu gorštaka svijenih oko planine Lovćen i pravoslavlja kao centralnog nerva te snage najbolje je opisao genijalni pesnik i sam vladika i svetovni poglavar Crne Gore Petar Drugi Petrović Njegoš. Njegovi likovi Iguman Stefan,vladika Danilo, Vuk Mićunović arhetipovi su sveštenog i preteče laičkog psihoterapeuta,koji svojom duhovnom snagom uspevaju da se bore sa mnogo jačim neprijateljem.
Ogromna uloga crkve
S: Crkva je stalno na udaru? Tako je bilo i u Drugom svetskom ratu, a tako i sad, kada je rušena i srušena Jugoslavija?
M.J: Nije slučajno što je u toku Drugog svetskog crkva bila posebno progonjena od nemačkog okupatora, posebno od genocidnog ustaškog režima u Hrvatskoj koji je za cilj imao istrebljenje Srba. Ali ne samo tu. Bugarska, kao saradnik Hitlera koja je okupirla delove Makedonije i Srbije je u tim krajevima progonila srpsku crkvu. Mada su i sami Bugari pravoslavni. Znajući da mentalnu snagu Srba čini pre svega crkva, ustaše su htele da crkvu potpuno unište.
S: Pa i uspostavom nove komunističke vlasti posle Drugog svetskog rata crkvi nije laknulo?
M.J: Posle rata i stvaranja komunističke vlasti glavni nosilac srpske svesti bila je opet crkva. Crkva je bila najvažnije utočište za sve one koji su bili protiv vlasti. Duhovna uteha i potpora. Zato je bila i progonjena. Uništenje crkve bilo bi osnov za ostvarivanje komunističke politike. Ali je to bilo nemoguće. Kada se Jugoslavija raspala posle pada Berlinskog zida, video se značaj crkve. Glavna moralna snaga od tada pa sve do danas ostala je Crkva. Sve ankete to pokazuju. Narod je svestan značaja crkve kao moralne uzdanice uprkos svih problema koji se u vezi sa crkvom javljaju.
S:Mislite na ratove 1991.-1999.?
M.J: Da. Posle izbeglištva koje je srpski narod doživeo, u ratovima 1991-1999. kao najsigurniji dokaz opstanka smatra vraćanje sveštenstva u nekadašnja sedišta. Povratak vladike hercegovačkog u Mostar, dalmatinskog u Šibenik, opstanka sveštenstva na Kosovu i Metohiji najvažniji su uzrok povratka običnih Srba. Kad je tu naša crkva, misle oni, ima nade iza nas.
Zablude Monteskija, Voltera i Rusoa
Profesor Miroljub Jevtić je na skupu u Butanu govorio i o politikologiji religije, a na skupu su iznete ozbiljne sumnje u dosad prihvaćene teorije francuskih prosvetitelja.
Miroljub Jevtić: Francuski prosvetitelji od Monteskije, Voltara do Rusoa, koji su najviše delovali u 18 veku, imaju dominantan uticaj na evropske religiologe. A njihovi stavovi o religiji su duboko pogrešni. Uz nijanse koje se mogu videti kod njih, naročito kod Voltera, u svom najrazvijenijem vidu ova teorija religiju objašnjava kao posledicu ekonomske nerazvijenosti i niskog stepena obrazovanja. I smatrao je da će religija sa postepenim razvojem proizvodnih snaga, rastom životnog standarda i stepena obrazovanja polako gubiti značaj i na kraju sasvim nestati. I tu su načinili tešku grešku.
– Za razliku od njih, objašnjava profesor Jevtić, njihov zemljak Aleksis de Tokvil(1805-1859) koji je živeo samo pola veka posle njih, video je da je to teška greška. I to je napisao u svojoj knjizi O DEMOKRATIJI U AMREICI. Nažalost naučna javnost je teško pogrešila i prihvatila prosvetitelje i odbacila Tokvila. Kao rezultat toga sasvim su potcenili uticaj religije, a tragične posledice toga su ratovi koji su odneli stotine hiljada šivota…
Teror kojem je narod bio izložen mogao se izdržati samo zahvaljujući pravoslavnom hrišćanstvu
S: Kako je u modernijem dobu?
M.J: Identična je bila situacija u današnjoj Srbiji. Teror kojem je narod bio izložen mogao se izdržati samo zahvaljujući mentalnom zdravlju zasnovanom na pravoslavnom hrišćanstvu.Inspirisani svetim pravoslavnim vladarima iz srednjeg veka a podstaknuti neposrednim terorom pokrenuli su Prvi i Drugi srpski ustanak. Bila je to borba za pravoslavne vrednosti. Borba za ostvarenje onoga što je u mentalnom sklopu srpskog naroda bio cilj kome se teži. A to je ideja da se obnovi država u kojoj će zvona na crkvama moći slobodno da zvone. Koliko je to bila belodana činjenica vidi se u spomeniku koji danas krasi plato između vlade Srbije i Zavoda za statistiku u Beogradu. To je delo prvog vajara slobodne Srbije Petra Ubavkića(1852-1910.) Spomenik predstavlja dve figure u bronzi: kneza Miloša i protu Melentija. Obojica stoje uspravno i ka nebu dižu: Miloš sablju znak borbe a Melentije krst simbol zbog koga se borba vodi. Kada neko pogleda odelo na Milošu video bi pred sobom čoveka koji je obučen isto kao Osmanlije protiv kojih je ustanak bio dignut. Jedina razlika između Osmanlija i Miloša je krst.
Terapeutski prilaz
S: Ovo podseća, pomalo i na terapeutski prilaz?
M.J: Na neki način. Pored ovih aktivnosti koje su važne za celu moralnu vertikalu, mentalni skop i duševni mir Srba, pravoslavlje se pokazalo i kao neophodno za klasične terapeutske aktivnosti za koje je inače zadužena moderna medicina. Ljudi u crkvi traže utehu za svoje duševene problem, ali i crkva se pokazuje kao veoma uspešna u lečenju narkomanije i alkoholizam. Veoma uspešna i potrebna i pored postojanja moderne medicine.
Pravoslavlje važno za opstanak Srba
Miroljub Jevtić: Važno je istaći da je više nego jasno da je pravoslavlje veoma važno za mentalni sklop i mentalno zdravlje Srba. U srednjem veku ono je bilo najvažniji pol oko koga se vrteo srpski duhovni život i formirao mentalni sklop. A i danas kada je društvo dobrano sekularizovano vidi se da su Srbi praktično samo oni koji imaju svest o tome da su pravoslavni, ili da su pravoslavnog porekla, bez obzira da li su sada ateisti, ili pripadaju nekoj drugoj veri. Svi oni koji su prekinuli sa saznanjem da su nekada bili pravoslavni danas Srbi nisu, mada su srpskog porekla.
