Šta je dovoljno za snalaženje u Njujorku pod uslovom da turista pojma nema s engleskim? Kilometarski osmeh, poznavanje pantomime i jedna čarobna srpska reč. Okej, dve reči.
Njujork je veliki grad. Pravo mu je ime Njujork Siti, ali to uglavnom znaju, i poštuju, samo oni koji u njemu žive. Njujorčani svom gradu tepaju, zovu ga Velika jabuka, ali malo ko od njih zna da je teritorija Velike jabuke – mesto gde se danas nalazi najpoznatiji grad na svetu – svojevremeno plaćena 24 dolara. Došli belci i isterali Indijance, tako je neka priča bila.
Priča koja sledi dogodila se ovih dana. Mala grupa putnika namernika iz Srbije krenula u SAD, preciznije u Njujork, još preciznije – na Menhetn. Da vide malo šta to tamo ima, po toj čuvenoj Petoj aveniji, Brodveju i svemu ostalom.
Pre nego što su stigli nekako su, je li, morali da dođu do Severne Amerike. Da bi putnici namernici sa Starog stigli na Novi kontinent, potreban je avion. Neki koriste i druge vidove prevoza, recimo brod, ili navale da plivaju, ali to su – ili ekscentrični bogataši (oni što putuju brodovima) ili ekscentrični siromasi, totalno otkačeni likovi i sporedni junaci kojekakvih knjiga rekorda (oni što besomučno mašu ručicama kroz Atlantik).
Junaci ove priče su, naravno, otišli avionom. Najbrže je, a i najlakše se podnese. Pa još ako ulete u superluksuznu klasu kakvu ima tamo neki British Airways, onda nema šanse da nešto žulja, škripi, da se trese i sve to. British Airways? Jeste, to su oni Britanci čija je avio-kompanija najjača u Evropi, a i šire, ali nisu najjači u onom smislu da se kače s kojekim, nego jednostavno prevoze putnike. Ako za krevete na jedanćst hiljada metara iznad zemlje može da se kaže da su, eto tako, jednostavni. Uglavnom, u toj club world bussines klasi britanskog avio-prevoznika losos je sasvim obična stavka na meniju. A gde su tu još raznorazni asparagusi, čuveni engleski pudinzi i ostala egzotična boranija.
Posle jedno dva sata leta od Beograda, kapetan vazdušne lađe kaže:
– Vežite se, slećemo.
I još tako nešto priča, ali ga samo jedan iz male grupe Srba (cirka sedam komada putnika) ič ne razume. Dečko pojma nema s engleskim.
– Šta kaže, šta kaže? Je l’ će da kaže i na srpskom nešto? – pita drugove.
– Kaže ti da se vežeš i da zavežeš! – prevode mu saputnici. – Neće da priča na srpskom!
Od Beograda do Londona sve je išlo glatko. Na Hitrou se spustio boing 747-400, jedan od 56 komada ove vrste koliko ih British ima, stjuardese mahnule, otpozdravile i široko se nasmejale, a putnici izašli.
Na Hitrou se samo u toalet ide peške, toliko je to veliko. Za sve ostalo potreban je autobus ili pokretne trake. Tako, otprilike, izgleda najveći međunarodni ćrodrom na svetu. Najmanja i najsmrdljivija je odaja za pušače. Saterani u jedan ćošak, nikotinski ovisnici sa svih meridijana gutaju cigarete kao da su im poslednje u životu.
Onda je usledio mali napad na frišopove, pa razgledanje i poređenje cena s ovim srpskim, konstatacija da je sve isto, samo su naše plate bedne, i onda je jedan novi boing 747-400 uzleteo. Pravac Velika jabuka, ćrodrom John Fitzgerald Kennedy, skraćeno JFK. Sedam sati i kusur minuta leta u krevetu (to je ta world klasa, i baš je reč o krevetu, pravom), uz 19 TV kanala i isto toliko radio-stanica, plus desetak video-igrica, prođu ovako!
Dragi putnici, i sve ostalo, kaže kapetan – na engleskom, naravno – i putnici vezuju pojaseve.
Boing sleće na JFK. Kreće trkeljisanje: snimanje, raznorazni rendgeni, skrivene i neskrivene kamere, pregled, pretresanje, detaljno pipanje… Sve po pravilima USA službe.
Mladi američki službenik na ćrodromu JFK dugo, predugo, zagleda pasoš mladog putnika iz Srbije, čavrlja nešto, maše glavom…
– Eksjuzmi, hiz boj nou spik ingliš – pokušava jedna od putnica mladom Ameru da objasni neke stvari.
– Its okej – odgovara ovaj njoj, a onda se ponovo obraća mladom turisti iz Srbije.
Vraća mu pasoš, oštro ga gleda u oči i kaže mu:
– Hau du ju du?
– A?!
– Pita te kako si – prevodi saputnica, koja perfektno govori engleski.
– Do jaja!
Saputnica ovo baš i ne bi da prevede.
– Okej, baj! – kaže američki carinik ili šta li je već, i kaže još nešto, verovatno „srećan boravak u USA“, i mladi turista iz Srbije zvanično staje, po prvi put u svom životu, na američko tle.
– I, kako se osećaš? – pitaju ga drugovi.
– Obično – odgovara im.
– Dobro, videćemo kad uđeš u Njujork!
Njujork je lep grad. Pravo mu je ime, je li, Njujork Siti, ali mu lepše stoji ono – Velika jabuka. Samo Menhetn, jedan od delova ove metropole, ima više miliona stanovnika nego kompletna državna zajednica Srbija i Crna Gora, ali to i nije toliko impresivan podatak. Šta nekog ko je poslednjih 12 godina proživeo u Srbiji može da impresionira? Visoke zgrade? Ma, kakvi. Dugačke ulice? Taman posla! Neonske reklame? To tek taman posla!
Momak koji je od engleskog znao da kaže samo: „Aj nou anderstend; jes; nou; ajm sori“ i – džaba ti meni pričaš, ništa te ja ne razumem, rešio je da ne ispadne glup u društvu:
– Idem ja sam kroz Menhetn!
– Ma, kako ćeš sam, ništa ne znaš! Ima da se izgubiš!
– Nema veze, važno je drugarstvo! Ima da upoznam nekog!
Šta je dovoljno za snalaženje u Njujorku, pod uslovom da turista pojma nema s engleskim? Tona samopouzdanja, kilometarski osmeh, amatersko poznavanje pantomime i – čarobna srpska reč: jebi ga! Okej, dve reči.
U Njujorku može da se izgubi jedino onaj kome je to životna namera. Pa čak i on teško. Jer, Njujork kao da je pravljen za one, kako se to fino kaže, s malo mozga. Tamo je, recimo, najlakše biti taksista. Uslov je jedino da čovek zna da vozi. A i to je u Americi lako, svi automobili imaju automatski menjač, nema kvačila i tako tih papučica. Taksi je jeftin i baš je kao ono na filmu: staneš, mahneš (ili zvizneš), a veliki žuti ford stane. Usput, nijedan njujorški taksista nije rođen u Njujorku.
Okej, mladi Srbin je rešio da malo sam, kao pravi mali crv, proburgija kroz Veliku jabuku. Da obiđe taj Menhetn, čuvenu Petu aveniju, još čuveniji Brodvej, da se nakači na Empire State Building (posle 11. septembra 2001. ponovo najvišu zgradu u Njujorku) i da, naravno, kupi sebi nešto, za uspomenu i tako to. Menhetn, prodavnica tekstila u četrdeset petoj ulici, kvart između Medison i Park avenije (ovo čisto kao detalj za onog ko zna gde je to, a i autentičnosti radi).
– Ken aj help ju? – pita mladi prodavac, crnac, Srbina turistu i potencijalnog kupca.
– Ekskjuzmi, maj ingliš iz veri bed, aj nou anderstend!
– Its nou problem – kaže prodavac, pa onda navali da parla kao da s bratom rođenim priča! Sve kao nešto objašnjava.
– Aj nou anderstend! Razumeš?! Aj hev… pantalone, kapiraš!? – pita ga Srbin, pa pokaže na policu s farmerkama.
– Its okej – kaže mu ovaj i onda vikne: – Hej, Ket! – i još nešto, pa pozove koleginicu.
Koleginica sva poletna, zadužena za mušku garderobu, načisto spremna da pomogne. Sad će ona sve to da sredi, prodaće farmerke na nekom od svetskih jezika, ne zvala se ona Ketrin.
– Ajm sori, maj ingliš iz veri, veri bed! – kaže joj njujorški gost.
– Du ju spik speniš?
– Nou!
– Frans?
– Nou!
– Džerman?
– Nou, bre!
Sva očajna, mlada i lepa prodavačica ne gubi nadu, pita:
– Ju ar from kantri (ili tako nekako)?
– Serbia!
– Vot?
– Jugoslavija.
– Oooo, maj gad!
– Okej, its džins bed, nou mi gud! – objašnjava svetski putnik, rešen da napusti teren i, kao i svaki vaspitan mladić, kaže:
– Baj!
– Vaaaaj baj?! – pita Ketrin, skoro spremna da zaplače.
– E, jebi ga, šta da ti kažem! Maj frends in strit, moram da idem, razumeš?
Na njujorškim ulicama je već sasvim druga stvar, tamo te niko ništa ne pita. Svako ide svojim poslom, svako gleda svoja posla i svako ima neki svoj posao. Ulice su uglavnom jednosmerne, dugačke i široke, pa opet tesne. Mnogo je osam miliona ljudi na jednom mestu.
Policajaca u Njujorku ima kao u Srbiji za vreme vanrednog stanja. Stoje na svakom ćošku i skoro na svakom ulazu u neku veću zgradu. A na Menhetnu su sve zgrade velike. Svakakve skalamerije vise na policijskim bokovima: toki-vokiji, lisice, pendreci, revolveri, notesi…
To visi na policajcima. A na oblakoderima, na uličnim tezgama, na automobilima, kamionima, biciklima… na kioscima i po izlozima prodavnica, restorana i kafana vise – američke zastave. Neukusno ih je mnogo, ali o ukusima, je li, ne vredi raspravljati.
čuvena Peta avenija je čudo već viđeno. Isti beogradski Bulevar. Il’ Zeleni venac, tako nekako: majice tri za deset i pet za deset dolara, roleksi za deset dolara, šverceri, sitni preprodavci, prosjaci… Nije baš da (pre)prodavačice viču: „Ajmo keeeseee, žeeeneee, keeeseee, keeeseee!“, ali slično je nekako.
A na Brodveju čudo neviđeno! Oteg’o se red kao u Srbiji pred Dafininom bankom. Najmlađi u kilometarskom vijugavom redu ima, po slobodnoj proceni, šezdeset pet godina. I sve te dekice i bakice čekaju u redu za karte. O nekoj je pozorišnoj predstavi reč, šta bi se drugo na Brodveju dešavalo.
Od Brodveja, pa preko Pete avenije, Harlema i Grinič vilidža, do samog Vašingtona i sve tamo do dalekog Zapada, čak do Los Anđelesa ili još bolje Sakramenta – dimi se na svakom ćošku. To pušači zagađuju grad. Oni su u Americi, a i šire, postali odumiruća vrsta. Pušenje je zabranjeno bukvalno svuda. Svuda osim na ulici. čak je i u parkovima zabranjeno pušenje.
– Ove kafanske bašte po Menhetnu bivle su do pre dve godine nezamisvlive. Šta ima Amerikanci da sede napolju i da jedu, tako su svi misvlili i nikome to nije padavlo na pamet – kaže Amerikanac prezimenom Belić.
Domaći je već tridesetak godina.
– A gvledajte sad, baštu ima skovro svaki restovran koji dvrži do sebe. Hoće ljudi posvle vručka da zapavle cigavru, a pošto unutvra ne može, kafedžije se dosetivle. Sad je ovo kao u Beogvradu, zavr ne?
A Harlem? Taj čuveni Harlem „gde crnci jedu belce za doručak i tako to“?
– Je l’ to tamo stvarno tako strašno kao što se priča? – pita jedan od momaka iz Srbije.
– Paaaaa, nije stvrašno, avli zašto biste išvli tamo, nema tamo ničeg zanimvljivog. U stvavri, kako se ono kaže… da! Zašto da čačkate mečku, vrazumete me?
