RAZOčARANJE DOŠLJAKA KOJI SU PRODAVALI I OčEVINU DA BI SE DOMOGLI BOLJEG ŽIVOTA
NORVEŠKA DALEKO OD OBEćANE ZEMLJE
• Posle višemesečnog ponižavanja i potucanja po prihvatnim logorima, gotovo sve pridošlice prisiljene da napuste zemlju
Boljeg života u Norveškoj nema za došljake sa siromašnog severa Crne Gore, ali ni sa drugih područja bivše Jugoslavije. Jedino još samo Srbi sa Kosmeta tu i tamo mogu da steknu pravo na duži boravak. Ostali su nakon nekoliko meseci potucanja po prihvatnim logorima smeštenim u šumama – daleko od gradskih naselja, prinuđeni da napuste zemlju fjordova. Neke od njih „pokupi“ policija i deportuje ih, drugi odlaze sami, da ne bi skapali od gladi.
To tvrdi Goran Guberinić (40), iz Berana, jedan od nekoliko stotina stanovnika ovog crnogorskog grada koji su posredstvom raznih agencija, praćeni medijskom halabukom, otišli u Norvešku u potrazi za obećanim životom.
– U ovom poslu jedino profitiraju agencije koje ljude željne života dostojnog čoveka snabdevaju vizama i zahvaljujući kojima se i stiže do Norveške. Mene je odlazak u ovu zemlju koštao oko 2.500 evra. četvoročlana porodica za vize i troškove putovanja „pukne“ najmanje 6.000 evra – kaže Guberinić koji je i sam osetio život u nekoliko prihvatnih centara.
Beskrajna saslušanja
Odmah po stupanju na tlo Norveške, naši ljudi javljaju se policiji. Tu ih čeka već spreman tumač i počinju beskrajno duga saslušanja. Pitaju ih sve i svašta – od politike do naoko beznačajnih sitnica.
– Neki lažu, izmišljaju sve i svašta ne bi li slomili srca islednika i dobili odobrenje za boravak. Bilo je slučajeva da pričaju da su čak i silovani – kaže Guberinić.
– Ja sam kazao da imam veliku kuću u Beranama, pokazao im fotografiju, a islednik se začudio i pitao me zašto sam došao u Norvešku.
– Život u logorima je jad i čemer – tvrdi on. – Umesto 1.500 evra po osobi, kako su nam poručivali zemljaci koji su ranije otišli u ovu zemlju, dobijali smo samo pomoć od 350 evra. To nam je bilo i za hranu i za sve ostale potrebe. Da nije bilo nemačkih prodavnica u kojima je sve upola jeftinije, verujte – umro bih od gladi. Kada dobiješ prvi negativni odgovor za produženje boravka, i ta primanja se drastično smanje, a posle drugog, kojim ti se praktično uskraćuje gostoprimstvo, mesečno dobijaš manje od 200 evra. Ako možeš – preživi sa toliko para. Mali je broj onih koji dobiju pravo na boravak i posao. Možda jedan od stotinu.
Naš sagovornik kaže da je ogorčen onim šta je video i doživeo na severu kontinenta.
– Znam porodice koje su se dobro zadužile da bi došle do Norveške. Neki su prodavali očevinu kako bi stigli do ove zemlje. Klasična laž je da naše ljude u Norveškoj čekaju siguran posao i dobra primanja. Od svega toga nema ni trunke istine – kategorično tvrdi Guberinić.
Nasukali se i Litvanci
U priču o azilantima iz bivše Jugoslavije upleli su se i Litvanci. Dopisnika „Vesti“ posetila su petorica radnika s Baltika, koji su radili u istom preduzeću sa dvojicom Srba. Ove stolare i zidare pozvala je norveška firma (naziv poznat redakciji), s kojom su potpisali ugovor o radu. Stanovali su o trošku poslodavca. Da je bilo dugačije ugovoreno, ne bi imali čime da plate kiriju, jer nisu dobili plate koju su zaradili. Dobri majstori, čestiti radnici, očevi porodica, naseli su lažnim obećanjima, odnosno ponudama za posao koji je bio „siguran“.
Vreme dolaska srpskih radnika u Norvešku, kojima je poslodavac širio ruke još u Danskoj, u Kopenhagenu, a odatle ih pratio do radnih mesta, po svemu sudeći odavno je prohujalo. Danas je tržište rada za lakoverne azilante puka bitka za goli život, u slučaju da im uspe da se po veoma visokoj ceni domognu Norveške. Jedan Crnogorac je sa porodicom za to izdvojio 6.000 evra, koju hiljadarku manje nekoliko Srba, mlađi par iz Slavonije rasprodao je sve što je imao – da bi se domogao blagostanja zemlje koju iz godine u godinu Razvojni program Ujedinjenih nacija proglašava najboljom za život.
„Eksperti“ ih, uz sve papire, opreme i tobožnjim potvrdama da su proganjani zato što se nisu odazvali pozivima u vojsku ili na vojnu vežbu, utvrde s njima ispovest koju će servirati pred imigrantskim vlastima. Banu tako u Oslo i traže azil. Glavni centar ih raspoređuje u druga prihvatilišta, do konačne odluke koja u daleko najvećem broju slučajeva znači – napuštanje Norveške. Pojedinci su se obreli i severnije od polarnog kruga. Dobijali su oko 3.000 kruna mesečno (nepunih 400 evra).
Zaštita od neprijatelja
U jednom malom norveškom mestu, kada su se pojavili Srbi, muslimani su tražili oružje – da se zaštite od neprijatelja. Svoju decu su štipali do bola da bi drekom pokazala kako su uplašena Srbima. Srbi su posle toga prebačeni u drugi prihvatni centar – pod isti krov sa Šiptarima.
Sličnu sudbinu su doživeli i azilanti koji su nešto ranije u talasima zapljuskivali Norvešku. Reč je o Srbima iz istočne Slavonije. Oni su kao turisti ulazili u avione u Zagrebu ili Beogradu. Hrvatski pasoš im je širom otvarao vrata Norveške, koja se naprasno našla na mukama s tolikim azilantima.
Ministarka pravde u krizno vreme Aud-Inger Aure reagovala je jasno i odsečno – nikakvih obzira neće biti prema ekonomskim izbeglicama. Delegacija resornih ministarstava, Direktorata za rad i Saveta za izbeglice, putovala je u istočnu Slavoniju, gde je zaključeno je srpski živalj u ovom delu Hrvatske nije generalno ugrožen. Posle toga je ministarka poručila izbeglicama da ne dolaze i da uštede novac kojim uzalud kupuju avionske karte. Dvojica biskupa su, međutim, poručila da će Srbima, kojima se uskrati boravak u Norveškoj, vrata crkava biti širom otvorena. U javnoj debati se ipak ispostavilo da većina crkava ne širi ruke svima onima, takođe i Srbima, koji dođu na bogosluženje i ne izađu iz bogomolje zbog straha od proterivanja. Pojedini hramovi su zapomagali protiv azilanata isto toliko koliko su azilanti vapili za spasenjem u crkvama. Nezvani gosti nisu koštali samo novčano, nego su bili i psihološko opterećenje.
Pojedini parosi tražili su od policije da bude tolerantna prema azilantima na određeno vreme. Uspeli su u dva slučaja. Prvi je u Vadsu, na krajnjem severu Norveške. Srpkinja Gordana Trbojević je sa sinom dobila dozvolu boravka dok se njihov slučaj ne razmotri. Po izlasku iz crkve uskliknula je:
– Veoma, veoma sam srećna. Stanko i ja ćemo sada u dugu šetnju na čistom vazduhu.
Drugi slučaj: Dušan, Jelena i Goran, inače Tenjani, zakucali su na vrata Starog Akera, najstarijeg zdanja u norveškoj prestonici, podignutog pre 10 stoleća. Obitavali su u podrumu bez prozora. Dete se povremno iskradalo, igralo se na groblju kraj crkve. Danas žive u Oslu, oba roditelja su zaposlena. Srećemo ih opet u crkvi, ali u grčkoj. Pitamo Dušana kako mu je sinčić.
– Goran je naučio norveški i engleski, govori bolje nego mama i tata zajedno, ali nijednu srpsku reč nije zaboravio.
