Foto: Privatna arhiva
Kaže da je sadašnjeg supruga upoznala u Beogradu, gde su i počeli da se zabavljaju.
“Posle nekog određenog vremena mi je zasmetala ta daljina. Mi smo se čak i venčali u Beogradu. Sin iz prvog braka je krenuo u prvi razred, a ja sam i dalje odbijala da dođem ovde. Dobila sam papire u februaru i dalje sam odbijala da dođem. Tek sam se u avgustu 2013. preselila zvanično”, priča Sanja.
Prema njenim rečima, plašila se da po ko zna koji put počne život iz početka, i to je bio glavni razlog za odlaganje odlaska. Presudno je bilo, kako se često šali, zdravstveno stanje njenog sina.
“Moj sin nikad nije bio bolestan ovde, nije imao laringitis. Živeli smo sa aparatom za inhaliranje, sa gomilom lekova, a kad god bismo došli ovde on jednostavno nijedan napad nije imao. Čak je i doktor koji ga je lečio imao komentar kako je dete uvek zdravo dok smo ovde, a to bi bilo i po mesec dana”, navodi Sanja.
Trenutno živi u gradiću koji je od Osla udaljen kao Pančevo od Beograda. Kaže da je imala potrebu da se što pre uklopi prvih nekoliko godina. Imala je sreću jer je počela da uči norveški u školi, koju joj je država plaćala jer je u braku sa državljaninom Norveške.
“Za nekoliko meseci sam položila norveški A2. Sa tom diplomom sam krenula od vrata do vrata da tražim ‘praksu za jezik’. Mislim da sam prva i poslednja osoba u ustanovi u kojoj radim (nešto između staračkog doma i bolnice) dobila praksu na odeljenju gerijatrije”, priča Sanja.
Dok je tražila praksu dobijala je puno povratnih informacija u stilu “znaš li gde si došla?”, pa “to se tako ne radi”, “moraš da šalješ mejlove” i ona ih je slala, ali sa pozicije industrijskog dizajnera. Međutim, iz odgovora koje je dobijala između redova je čitala da su takvi poslovi rezervisani za Norvežane.
“Na pravoslavni Božić su me pozvali da potpišem ugovor o tajnosti podataka. Posle mesec dana prakse pitali su da počnem da radim kao zamena na odeljenju. Bez prethodnog iskustva, lepo sam se snašla, Ako si kulturan, ljubazan i imaš cilj, bez obzira u kojoj zemlji se nalaziš, možeš da se snađeš”, uverena je Sanja.
Ona je nastavila sa školovanjem i usavršavanjem, a u međuvremenu je rodila i ćerkicu.
“Pismeni sam polagala u hali srednje škole sa stomakom do zuba. Takvo iskustvo sam imala i u Beogradu sa prvim detetom”, ističe Sanja i s tim u vezi primećuje malu razliku, “u Norveškoj profesor nije imao komentar da ‘želim ocenu na stomak’”.
Daleko od toga da u Norveškoj nema diskriminacije, ona i te kako postoji, ali naši ljudi se plaše da o tome govore, tvrdi naša sagovornica.
Govoreći o našim ljudima u Norveškoj, objašnjava da im je teško da se oslobode “sindroma dođoša” i dodaje da ni proces njene intergracije još nije završen.
“U poslednjem sam semestru druge godine, upravo pišem seminarske radove, a fali mi diplomski. I pored toga što pratim dešavanja, ne znam ko su glumci iz nekog njihovog ranijeg perioda i, prosto, ne mogu sve da obuhvatim. I oni imaju nove zvezde, i oni polemišu o umetnicima koji su dobili mnogo novca od države zbog umetnosti koja nije umetnost. ali ne osećam se toliko integrisanom da mogu da raspravljam o tome”, navodi Sanja.
Prvih nekoliko godina osećala je ogromnu nostalgiju za Beogradom u kojem je provela veći deo života. Mislila je da je ipak možda “prekasno stigla” u Norvešku.
Koncept samoposluživanja u kafeima bio je prvi kulturni šok sa kojim se suočila.
Kaže da dvaput godišnje dolazi u Srbiju, kao i da joj je to pomoglo da amortizuje nostalgiju.
“Kratak odmor od dve nedelje ne može baš sve da nadoknadi, viđanje sa prijateljima koje znam još od vrtića u Višnjičkoj banji, gde sam odrasla. Jednostavno, to je nepremostivo. Tu su i izlasci u kafane sa kariranim stolnjacima i metalnim pikslama, što sa ove razdaljine ima posebnu čar”, navodi Sanja.
Na pitanje o provodu u Norveškoj, kaže da joj se tamošnji koncept noćnih izlazaka ne dopada.
“Uvek sam volela da sve klizi lagano, da meračim čitave noći, i da u normalnom stanju napustim lokal. Ne prija mi kad je nešto na silu jer nemam dovoljno vremena i da popijem, i da igram i da se družim. Možda je to i do godina (smeh)”, dodaje naša sagovornica.
Kaže da ima osećaj da danas ne pripada skroz ni Norveškoj, ni Srbiji.
“Čim shvatim da mi ovde nešto ne odgovara, možda se i vratim. Prvih godina sam bila euforična prilikom povratka u Srbiju… primećuješ sitne stvari. Kasnije se to smanji, bude ti drago, a naravno i dalje primećuješ te sitne stvari”, objašnjava Sanja.
Hobi joj je pecanje, čak su imali i čamčić, ali sad ređe ide zbog deteta.
“To mi je bio hobi i u Srbiji. Smetalo mi je strašno i ranije to đubre gde god da odem, sada još više. Ovde se jednostavno moje oko naviklo da je to sve čisto. Vidiš slomljene grane ako si na reci, morsku travu ako si na moru, vidiš sve ono što je priroda ostavila, ali ne i flaše, kese i sve što su drugi ostavili za sobom. U Donjem Milanovcu gde imamo vikendicu smo znali, kad odemo na teren da pecamo šarana po nekoliko dana, da prvo zasučemo rukave i napunimo crne vreće smećem”, objašnjava Sanja.
Smatra da je za to najzaslužnija svest. Decu u Norveškoj uče tome od prvog razreda osnovne.
“Ne znam koliko puta godišnje, svi dobiju rukavice i kese, i svoju rutu na kojoj skupljaju đubre. Ako je bila oluja i nekom nešto odletelo iz kante, naravno ima i namernog bacanja, ali to se čisti i deca se tome uče.
Ovde mi inače sve deluje kao prekopiran raniji jugoslovenski sistem, policija, zdravstvo itd.”, navodi naša sagovornica i dodaje da i tamo postoje stvari koje “baguju”.
“I ovde se čeka na neki papir po dva meseca, ali se niko ne nervira zbog toga. Mito i korupcija su i ovde na visokom nivou, samo što su navodno nevidljivi. Ima ih, ali u drugačijem obliku. Bitne su pozicije, da znaš ljude koji znaju ljude. Nije istina da se lako dobija posao kao nekada. Norveška se vidno menja, pred mojm očima. Imala sam sreću, mogla sam da sedim komotno ovde 10 godina bez posla, kao što se nekim ljudima i dešavalo”, smatra Sanja.
Prilikom nedavnog boravka u Beogradu, kad je sa bebom u kolicima želela da prošeta, shvatila je da apsolutno ništa nije prilagođeno majci s detetom – nepropisno parkirani automobili, ivičnjaci, samo su vrh ledenog brega.
“Tek tad sam primetila da ni u jednu prodavnicu ne mogu da uđem normalno, da ni između rafova ne mogu da se krećem sa kolicima. Bila sam u šoku kako sam to ranije radila sa prvim detetom. U ovom mom malom ‘seocetu’, kako volim da ga zovem, svaki trotoar je podeljen za pešake i bicikliste. Od takvih stvari sam se odvikla”, primećuje Sanja.
Poredeći život tamo i ovde, ističe koliko su bazeni, akvaparkovi, i sve ostale aktivnosti prilagođene osobama sa smetnjama u razvoju u Norveškoj, dok se u Srbiji ta deca čuvaju po kućama kao da je roditelje sramota.
“Ogromna je tu razlika. U Srbiji niko neće da se obratiti detetu sa problemom, nego će da pita roditelja, kao da ne postoje, niko tu decu ne vidi, ni te ljude. A ovde je fokus direktno na njima”, navodi Sanja i ističe kako u Norveškoj imaju razvijenu svest o tome kako plasiraju određene vesti jer znaju kakav to efekat može da ostavi na građane.
“Ako je čovek izvršio samoubistvo, teško ćeš da naiđeš na članak sa bombastičnim naslovom i uznemirujućim fotografijama, nego će kratko pisati ‘desila se saobraćajna nesreća u kojoj je jedna osoba izgubila život’. Tačka, apsolutno ništa više, ni inicijali, niti detalji. Vodi se računa o mentalnoj higijeni, a pogotovo o tome šta se plasira deci. Živeće naš narod, da me neko ne shvati pogrešno. Ali, takvo filtriranje bi moglo mnogo da mu pomogne”, mišljenja je Sanja.
Prilikom poslednje posete Beogradu, primetila je koliko su ljudi preopterećeni.
“Primeti se da sagovornik sa kojim piješ kafu jednostavno nije tu, a sa druge strane ima potrebu da sve odjednom ispriča, to je bujica reči. Vidi se blokada od previše informacija i totalna rastrojenost, skakanje s teme na temu kako bi se stiglo da se sve objasni. Ljudi su u trci, frci, stisci. Prilikom takve rasutosti ljudi ne mogu da odvoje sat vremena kvalitetno za nešto. Meni je Norveška samo omogućila da se fokusiram, da nisam bombardovana nepotrebnim stvarima. Norvežani ne brinu toliko o tome kako će da im izgleda stan, npr. imaju tapete u kupatilu, ali im je cilj da idu četiri puta godišnje na odmor”, objašnjava naša sagovornica Sanja.
Kaže da Norvežani vole da žive razuđeno, što dalje od komšija. San im je da imaju kuću, svoj mir i da im niko ne smeta. Zato većina i odlazi iz Osla u okolna mesta. Dodaje i da dosta treniraju, a ono što je i nju iznenadilo – “pepsi” im je broj jedan, a ne “koka-kola” (smeh).
Prema njenim rečima, prošle godine je većina letovala u Norveškoj.
“I njima nedostaju Španija i Grčka. Ovde za novac koji imaju neće dobiti to što traže. Mnoge koleginice su mi se žalile ‘za ove pare sam u Parizu mogla da uradim ne znam šta’. Norveška nudi drugačiju vrstu zabave i odmora, kampovanje i boravak u prirodi”, priča Sanja.
Kad je došla, nije imala pojma da su ljudi sa naših prostora još 60-ih i 70-ih godina prošlog veka migrirali na sever.
“Ovde u blizini ima jedna fabrika, ima puno porodica, pogotovo iz Vojvodine. Tako da je to već druga, treća generacija ‘Jugoslovena’. Tu su i ljudi koji su došli devedesetih, koji su ili i dalje u ratu ili su spustili gard i druže se sa svima. Najbolja drugarica mi je iz Bosne, imam drugarice iz Srbije, ali naravno družim se i sa Norvežankama, Kubankama itd.”, navodi Sanja.
Ljudima koji žele da dođu da žive u Norvešku, savetuje da se dobro informišu jer se stvari menjaju iz godine u godinu.
“Ranije si mogao sa B1 nivoom jezika, danas to nije tako. Treba na njihovim stranicama istražiti koje vrste poslova nedostaju. Stanovi su strašno skupi. Ne možeš da dođeš u neki grad, pa da onda tražiš posao, stan je skoro 1.200 evra, život je skup. Četvoročlana porodica ne može sa jednom platom da opstane. Nema poslova od 100 odsto, ja npr. radim na 80 odsto smene, ljudi su prezadovoljni kad dođu na 50 odsto radnog vremena”, ističe naša sagovornica.
Na pitanje kako se Norveška snašla tokom pandemije, kaže da ima utisak da je zbog korone demokratija umrla 2020. godine.
“Prava pacijenata se menjaju. Odlažu se operacije, sve je podređeno pandemiji, mnogo duže se čeka na preglede. Možda su malo disciplinovaniji, ali mladež je svuda ista. Nekome ko ima 25 godina, treba reći da godinu dana ne sme da okupi prijatelje – pa šta mislite kakvu reakciju možete da očekujete. Norvežani nisu navikli na krize i ovo ih je kao narod dobro poljuljalo. Nisu prošli ratove, inflacije i sl. što je nas u izvesnom smislu očeličilo”, zaključuje Sanja.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
