Nova poslovna elita u Srbiji svoj identitet ne štiti firmiranim odelima, italijanskim cipelama, „roleksima“ i „samsonajt“ aktovkama. Trend je razlikovanje od novokomponovanih biznismena kojima su, pre „armanija“, zaštitni znak bile svilene trenerke i bele carape.
Uspešan mladi poslovni covek u Srbiji, bar sudeci po sagovornicima „Blic Newsa“ iz tog sveta, zaraduje izmedu „visokog proseka“ i više od 50.000 evra godišnje. U njihovom slucaju, najteže je zaraditi prvih 10.000. Adekvatno obrazovani, ambiciozni, spremni na rizik, pripadnici nove srpske poslovne elite – kako kaže jedan od njih Jelisaveta Bjelic, konsultant marketinške agencije „Mosaic“ – drže se principa da je „dijamant ugalj koji nije odustao“ i ideje kuda da vode svoj brod, makar nikad tamo ne stigli.
Bjeliceva kaže da je pocetkom 90-ih svoj dinamicni posao pokušala da zameni mirnijim, sa striktnim radnim vremenom, ali da nije uspela.
– Posle cetiri meseca – kaže – htela sam da eksplodiram od viška energije. Monotonija i nedostatak inicijative i odgovornosti potpuno su me ubijali.
Nova srpska poslovna elita vodi se principima preuzetim iz sporta: borbom za rezultat, odnosom prema saigracima, upoznavanjem elemenata pobede i poraza i konstantnom željom za pobedom – objašnjava za „Blic News“ lekar i dizajner enterijera Boris Stajkovac.
Ozbiljan domaci poslovan covek razlikuje se od novopecenog ili „sticajem okolnosti“ nastalog japija po dve stvari: energiji i idejama. U razgovoru nikad ne istice koliko ima, ali stavlja akcenat na to koliko zna. Doteran je i elegantan, ali njegova odeca ne nosi po svaku cenu potpis priznatog kreatora. Njihove kancelarije uvek su prijatne, ali nikad ukrašene gipsanim figurama i porodicnim fotografijama u teškim ramovima. Okruženi su mladim, ambicioznim i obrazovanim ljudima. Kažu da novac smatraju korisnim, a posao vole.
Stres i satisfakcija
Osim što njihove profesije, u rasponu od berze do menadžerskih poslova u uspešnim firmama – podrazumevaju i ubitacni miks hronicnog umora, frustracija i stresa, ljudima sklonim da zarad karijere žrtvuju ili bar zanemare sopstveno zdravlje preti još jedna opasnost – radoholicar nije tek puka fraza, vec i simptom zavisnosti od posla.
– U brokerskom poslu sve se dešava velikom brzinom, trguje se ogromnim svotama novca, a od blagovremenog informisanja o stanju na tržištu, pracenja svetskih tokova i dobre procene zavisi da li cete posao uraditi kako treba. Sve to, naravno, nosi i gomilu nervoze i stresa, ali se covek navikava, ulazi mu u krv – kaže Rade Rakocevic, 31-godišnji vlasnik i direktor brokerske kuce „Senzal“, koja je samo u ovoj godini ostvarila promet od 75 miliona evra u poslovanju hartijama od vrednosti.
– Dešavalo mi se – kaže Rakocevic – da posle nekoliko meseci trgovine i gledanja u racunar ne znam šta da radim subotom i nedeljom. Treba mi berza jer sam se navukao na nju, treba mi adrenalin koji ovde dobijam i koji me drži u ovom poslu.
Sledeci svoj adrenalin, Rakocevic je pre nekoliko godina napustio dobro placen posao i poziciju u Kredibel banci i upustio se u bitku sa stresom.
– Upravo to me je – dodaje – nateralo da malo usporim. Imao sam operaciju oka, zamalo sam izgubio vid, i tada sam shvatio da je za pravi uspeh neophodno napraviti balans izmedu posla, privatnosti i zdravlja. Trudim se da od stresa pobegnem na košarku ili plivanje, u pozorište ili bioskop.
– Za mene je mobilni telefon najveca opasnost. Imam više od sto poziva dnevno, pa je hronicna glavobolja moja boljka – kaže Dragijana Radonjic-Petrovic koja, kao generalni direktor i suvlasnik brokerske kuce „M&V investments“, upravlja milionima evra svojih klijenata.
Druga boljka od koje pate uspešni biznismeni jeste hronicni nedostatak slobodnog vremena. Njihov radni dan, ne ukljucujuci poslovne vecere i prijeme koje organizuju klijenti, a koje, kako priznaju, vrlo cesto smatraju žrtvovanjem zarad viših ciljeva, traje onoliko dugo koliko ima posla. Uz desetak poslovnih putovanja u inostranstvo godišnje, a po zemlji i nekoliko puta nedeljno, lako je izracunati da im vremena „samo za sebe“ ne ostaje na pretek. Zato se cesto odricu godišnjeg odmora na godinu ili dve, „samo dok ne završe još jedan krupan posao“. Naravno, dešava se da se posle toga ukaže sjajna prilika za realizaciju još nekog posla, ali zbog zadovoljstva koje ovim ljudima pricinjava profesionalni uspeh spremni su da plate i vrlo visoku cenu.
– Ne volim izraz žrtvovati – kaže Jelisaveta Bjelic. – Covek mora neceg da se odrekne da bi dobio nešto drugo. Naravno da sam se odrekla, pre svega, privatnih zadovoljstava. Ali ne žalim, jer imam satisfakciju u onom što sam uradila.
Privatni život
Ipak, svi sagovornici „Blic Newsa“, iako osvedoceni radoholicari, porodicu stavljaju na prvo mesto. Dok joj je cerka bila mala, Jelisaveta Bjelic je uredno odlazila na roditeljske sastanke i pomagala joj u domacim zadacima. Vikendima, koje provodi sa porodicom, Boris Stajkovac se na mobilni telefon javlja samo selektivno. To vreme rezervisano je za porodicne šetnje i vožnju biciklom po Adi.
– Majka sam dvogodišnjeg deteta, upravo ocekujem još jedno – kaže Dragijana Radonjic-Petrovic.
– Raspitivala sam se – kaže ona – kod prijateljica koje su manje angažovane na poslu, koliko vremena provode sa decom jer me je interesovalo da li ja to radim dovoljno. Došla sam do zakljucka da su one cesto nervoznije i da imaju manje živaca za decu, zato što su samo na njih koncentrisane po ceo dan. Kad se vratim s posla, apsolutno sam posvecena detetu, naše zajednicko vreme je kvalitetno.
Naši sagovornici medu poslovnim ljudima kažu da pronalaze vremena i za izlaske s prijateljima. Vole da obidu mesta u trendu, na kojima se sluša dobra muzika i uživa u kvalitetnoj hrani. „Franšâ€œ, „Kalemegdanska terasa“, „Irski pab“ i „Que passa“, omiljena su mesta za opuštanje Borisa Stajkovca. Enterijere nekih od ovih mesta sâm je uredivao, te, osim u ambijentu, uživa i u svojih ruku delu.
Iako za svoje prijatelje rado priprema vecere, Jelisaveta Bjelic „overi“ i svaki novi restoran s kineskom hranom. Cesto svrati i u „Kazu“ na specijalitete italijanske kuhinje, riblji restoran „Pantagana“ u Cetinjskoj, ili nezaobilazne „Hajduk“ i „Avalicu“.
Veselin Jevrosimovic, vlasnik i predsednik „Com Trade group“, drži se proverenih mesta – „Reke“, „Monjumenta“, „Franša“ i „Vile“.
Ne žale novac ni kada su u pitanju retki odmori – umesto letovanja na Crnogorskom primorju, radije ce se odluciti za egzoticno putovanje „na kome se baterije zaista pune“. Jevrosimovic je ovo leto proveo na hrvatskim ostrvima, ali se najradije seca odmora u Kankunu u Meksiku. Zimi se odmara na Kopaoniku ili na švajcarskim skijalištima, mada, kako kaže, ne pati od preteranog luksuza.
Portugal, Krf i Španija, neke su od omiljenih destinacija za beg od posla i stresa, ali domaci poslovni ljudi ponekad se odmaraju i u Turskoj, manjim grckim letovalištima, a ne izbegavaju ni domaci seoski turizam.
Casual look
Doživljaj poslovnih ljudi kao hodajucih manekena koji svoj identitet štite iskljucivo firmiranim odelima, italijanskim cipelama, „roleksima“ i „samsonajt“ aktovkama nije primenljiv na naše sagovornike. Oni se slažu da je ta predrasuda nametnuta kroz americke filmove i mešanje sa novokomponovanim biznismenima kojima su, pre „armanija“, zaštitni znak bile svilene trenerke i bele carape. Zato se cešce mogu videti u „nikolas“ odelima, cak i u onim kupljenim na rasprodaji, nego u formiranoj odeci.
Pa ipak, u njihovim firmama postoje kodeksi ili bar precutni dogovori o oblacenju. To podrazumeva pristojan izgled, bez napadnih boja i krojeva, ali nikako i visinu cifre koja je za to izdvojena. U kompaniji „Com trade“, kaže Jevrosimovic, pridržavaju se pravila po kome su odelo i kravata obavezni od ponedeljka do petka, kada za sve zaposlene važi takozvana casual varijanta.
– Poslovni ljudi u Americi cak imaju i varijantu s kupovinom casual looka – objašnjava Dragijana Radonjic-Petrovic. – Ukoliko kupite znacku koja oznacava da ste pomogli akciju koju je organizovala neka humanitarna organizacija, možete da idete i na sastanak s ministrom obuceni komforno, jer ta znacka oznacava da ste kupili svoj „casual“ izgled za taj dan.
Rade Rakocevic objašnjava prakticnu stranu takvog izgleda:
– Ranije su klijenti koji me prvi put vide posle telefonskog razgovora obicno bili iznenadeni i prvo me pitali koliko imam godina. Zato su odelo i kravata, koji ukazuju na ozbiljnost, važni za prvi utisak, ali se tek znanjem i baratanjem cinjenicama stice poverenje.
Boris Stajkovac odela nosi samo kad mora, inace preferira sportski stil, uglavnom s markama koje pamti još iz detinjstva.
– Uvek ce mi skupe stvari biti skupe. Kao što je moja mama išla za mnom i gasila svetlo, tako ja idem za svojom decom – kaže Stajkovac.
Ipak, uspešni biznismeni za nekoliko stvari nece žaliti novac: uvek ce ga rado potrošiti na „kompjuterski park“ i mobilne telefone. Takode, pripadnici jaceg pola medu njima imaju svoje sitne strasti – vole da su opremljeni dobrim autom, pa je Stajkovac, koji je doskoro vozio „pontijak“, nedavno kupio tri godine stari „krajsler“, a Veselin Jevrosimovic, koji ima najnoviji džip „rendž rover“ i „jaguar“, kola menja kad se pojavi novi model. Ipak, ni ovo pravilo ne važi za sve. Rade Rakocevic vozi „škodu oktaviju“, a Jelisaveta Bjelic staru „mazdu“.
– U ovom društvu – kaže ona – to jeste stvar prestiža, ali meni je automobil tek sredstvo da se prevezem, da ne budem mokra i da mi ne bude hladno. Svaki put mi je teško kad moram da se rastanem od starog automobila.
Svi sagovornici „Blic Newsa“ slažu se da su skromniji u licnim nego u poslovnim prohtevima. Njihovi planovi zato se ne odnose na vile, jahte i avione, ali su svesni da uspeh podrazumeva žrtve i da se trenuci nepažnje ne praštaju. Zato žive po pravilima koja su delimicno prihvatili, a delimicno i sami nametnuli.
– Ja zaista volim da radim, želim da radim, to me to ispunjava. I da ne dobijam platu, opet bih radila – kaže Dragijana Radonjic-Petrovic.
